3 pesme

10 1778 0 ljuba-trebotin 0 srpski 0 0 0 15 3 72.14.220.136 1- 2075 0 ljuba-trebotin DA LI NEKAD POMISLIŠ NA MENE – Sanja Petrović 2007-10-03 00:12:15

30 1575 0 Sanjalica 0 srpski 0 0 0 19 4 194.247.213.35 1- 2076 0 ljuba-trebotin BALADA O MORNARU – Božo Popadić Aktus 2007-10-03 23:52:42

PREDGOVOR PRVE KNJIGE –

SELO MOJE, MOJ DJERDANE

Marko Lj. Ružičić – Gnionica

SLIKE I MIRISI, ZVUCI I TIŠINA SELA

Ovaj pesnik, Marko Lj. Ružičić, ima jednu svoju pesničku prednost: on je čisti lirik. Lirika u svojoj iskrenosti osećaja pesnika, u svojoj znatnoj pojednostavljenosti versifikacije, rime, mestimično čak i u naizgled neveštoj (a namernoj) konstrukciji slika i odraza prirode, čuvstva, saznanja o lepoti i tuzi bitisanja, ta i takva pripadnost poeziji omogućuje pesniku široku i ne baš uvek izgrađenu skalu poetičnosti. Danas, kada tutnje bombe i ostali projektili smrti po našem srpskom prostoru, kada se rasplamsavaju borbe za opstanak za sveto pravo na život, slobodu i dostojanstvo postojanja naroda i pojedinaca, junačka poezija ima svoje prirodno (tragično najčešće) ishodište isto tako svoj prirodni tok. Ishodište i tok na krvi i mukama. Lirika, pak, u svom čistom, ozarenom, prozračnom i treperavom, u svom iskrenom izdanju veličanja lepote, ljubavi, prirodnih divota, šumova i mirisa sela, zavičaja, krasotnih slika detinjstva, mladosti, lepotom i tvoraštvom, potomstvom ispunjenje starosti, raskoš boja cvetnih livada i bistrih potoka i reka, vilovitog kola prelepih devojaka i momaka, zanosnih večeri prela i slično, ta lirika opija drugim uzbuđenjima, iako u ovo vreme ne baš i tako česta pa i prihvatljiva.

U Ružičićevoj lirskoj poeziji ima i mnogo intime, što je doduše svojstveno upravo lirici, ali je kod ovog pesnika jako naglašeno. On u svojoj poeziji razvija i poetične razgovore sa svojim članovima porodice, a jedna od završenih pesama ove knjige, obaraćanje majci, spada možda u najuspelija ostvarenja Marka Lj.
Ružičića.

“Krhaka starice,
zabrinuta lica
naborana tužna čela,
zašto si tako zabrinuta
za sto ispred mene sjela?

Vidim da bez apetita
ti ručaj jedeš svoj,
zašto ti je pogled tužan
pita te sin tvoj?

I dok lomiš zalogaje,
drhte ti ruke
umorne od rada
zašto si nevesela
i duša ti puna jada?”

Želio sam svakom biti drug
u selu, školi, i kod kuće,
svakom želju ispuniti htjedoh,
sada vidim da je nemoguće.

Želio sam letiti k’o laste,
trešnja moja do neba da raste,
biti hitar kao hitra srna,
nikad noćca da ne pa’ne crna.

I da zaključimo. Lirika u svom čistom, treperavom, iskrenom i bujno osjećajnom izdanju – danas je retka. Lirika koja (“kao niska đerdana” rekao bi ovaj pesnik Ružičić…), samo je naizgled suvišna, samo je, takođe i kod ovog pesnika, naizgled nesređena (jer kipti emocijama i razgaljenošću). Ona je, pogotovu za nas Srbe koji spadamo u narod sa tananim osećanjima, veoma dragocena.

Setimo se samo raspevanosti jednog Branka Radičevića pa će nam biti jasno otkud tolika potreba u srpskoj književnosti i srpskoj poeziji za liričnošću. Ovim putem je krenuo i Marko Lj. Ružičić i nama ostaje da ga na tom putu radosno pozdravimo!

U Beogradu, 14. juna 1999.
Radomir Smiljanić

BALADA O MORNARU

Na pustom žalu
zahrđalo sidro,
plime ga udari
u pijesak prikrili.
Na vezu brodica
potopljena,
sidro joj  i krma fali. Mornarska kapa,
sidro ju krasi,
na palubi pustoj
drijema,
tužna i sama,
jer mornara njenog,
sa sijedom kosom,
već odavno
na palubi nema.

Negdje u krčmi
na kraju rive,
lice prepuno bora,
i brada sijeda,
međ zubima lula,
to mornar je što se
odrekao mora.

Imao želju,
san je i nadu,
da more će mu
od pomoći biti,
i kad se vrati
sa dugog puta
da ce ljubiti prelijepu
sirenu mladu.

Ali uzalud bijahu
njegove nade,
jer dobi samo
žuljevite ruke,
vjetrom i suncem
izborano lice.
čemer od znoja,
žuljeva i muke.
Ništa mu drugo
more ne dade.

Na stolu bokal
bijeloga vina,
i bevande  otpijena čaša,
spakovan kofer
ispod stola.
Otpija gutljaj,
lice se grči od bola.
Pogled mu bježi
ka drhtavoj ruce,
što drži dvije slike
lijepe sirene,
i kartu do Amerike.

(C) Božo Popadić Aktus