38. DRAINČEVI KNJIŽEVNI SUSRETI

38. DRAINČEVI KNJIŽEVNI SUSRETI
Postavljeno – 27. September 2007. g. @ 19:08:31 CEST od ljuba-trebotin

26.09.2007. godine u Trbunju (kod Blaca), rodnom mestu Radeta Drainca, održani si susreti pesnika pod radnim naslovom *PESNICI DRAINČEVIH KNJIŽEVNIH SUSRETA. Pogledajte atmosveru sa susreta i pročitajte nekoliko rečenica kojima je inspiracija Rade Drainac. Uživajte!

Članovi sajta POEZIJASCG na Drainčevim susretima

NIRVANA

Šumne noći
ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu
Bolestan sam mnogo… mnogo!
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan!
Slomila me tužna
malaksalost
na ljubav, život i san.

Hteo bih samo
u rodni kraj da odem što pre
i da umrem tamo,
zaboravljajući sve.

A kad me na dasci
put groblja ponesu
volujska kola,
kao nekad u mladosti,
nada mnom da zaplaču
od istinskog bola
bele breze, tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima
šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane,
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju
poslednje dane.

PLAKAT ZA *38 DRAINČEVE KNJIŽEVNE SUSRETE*

Po programu *38 DRAINČEVIH KNJIŽEVNIH SUSRETA* u četvratak 27 septembra gost u Blacu i
Prokuplju bio je Matija Bećković koji je govorio svoje stihove pred više od 200 prisutnih zaljubljenika Poezije.

Matija Bećković govori svoju poeziju

ДРУГИ ПИШУ:

[објављено:
29.09.2007.]

Завршени Драинчеви
сусрети

Матија Бећковић на промоцији у Прокупљу
(Фото Д. Борисављевић)

Прокупље
–
Сусретом писаца за децу са основцима прокупачких школа завршени су овогодишњи Драинчеви књижевни сусрети. Песници су посетили Житорађу и Куршумлију, а у Блацу и Прокупљу представљена је нова књига Матије Бећковића „Кажем тихо: ништа нам не треба”. Реч је о избору најпознатијих његових песама који је сачинио Селимир Радуловић, а издао „Орфеус” из Новог Сада, са пратећим компакт диском.На вечери посвећеној овој књизи Бећковић је, поред својих познатих песама „Вера Павладољска”, „Кад дођеш у било који град”, „Ћераћемо се још” и друге, говорио и одломке из рукописне поеме „Кад будем млад”. У њој је до сарказма довео све наше савремене маније: дијете, аеробик, телевизију, интернет, наказност у језику и губљење смисла за традицију. Које Косово, која Србија…. Кад ја будем млад, бићу Американац!, узвикује на једном месту са иронијом Бећковић. Његово казивање стихова наишло је на одушевљење многобројних љубитеља поезије.

Д. Б.

Miljojko Milojević

Dalibor Djokić

Ljubodrag Obradović

Spasoje Ž. Milovanović

Miljojko Milojević govori svoju poeziju

Ljubodrag Obradović govori svoju pesmu *IMA NOĆAS…*

IMA NOĆAS…

Ima noćas nešto u meni,
što me pokreće i što me vodi,
mirisima proleća, tek otkrivenim,
pesmi slavuja i najdražoj, slobodi.

Izvan svega sam noćas, draga.
U svetu koji poneko sanja.
Noćas mi neće prijati mrak,
sit sam svih žmurki i igranja.

Igrao sam se dugo sa sobom,
gajio iluzije, probao svašta.
Ostao mi na kraju bol.
ostala mi izigrana mašta.

Lutao sam dugo, verovao ljudima,
a sbi verovao nisam.
Noćas znam dosta o tim stvarima,
prvi put sa sobom sam prisan.

Košmar je sada prošlost koja se ne ceni.
Napolju je noćas proleće
i poći ćemo kroz noć zagrljeni,
ne hajući za one koji neće.

Ići ćemo okruženi mirisima,
jer i život naš miris je samo.
Udisaćemo draga sve te čari;
to jedino od svega i imamo.

(C) Ljubodrag Obradović

Spasoje Ž. Milovanović govori svoju pesmu
*PISMO GOSPODINU LJUBI*

Dalibor Djokić govori svoju pesmu *ODA BOEMU*

Doajeni pesništva Miljojko Milojević i Dane Stjiljković

Pesma doejena Daneta Stojiljkovića

Vitomir Jovanović Vita ( Radetov Rodjak) govori pesmu
Radeta Drainca – *NIRVANA*

Domaćin Drainčevih susreta Dragan Ognjanović

ŠUMA

U šumu kad odšetao
stope mu nestale,
k´o po oblaku da je hodao,
više se nije vratio.

Magla se jutrom češljala
hrastu na krošnji visokoj,
sunce se u nju utopilo
kad k´o u zemlju je propao.

Prhnula kreja sa kruške,
na uraslom lazu muk –
zvezdu je neku pratio
što nije imala put.

Krstivoje Ilić – dobitnik nagrade Drainac

SONET SKLADA

Raspored dati svakoj stvari,
poreklo svakoj ptici, pčeli,
i noći, koja snom krvari,
i patnji, koju nismo hteli!

I dati ljubav, miris, negu,
obliku svakom što nas štiti
od smrti – gde se zmije legu,
kad siđe demon plahoviti!

A zatim kada se sve utiša,
skloniti strelca, cilj i nišan,
i naći sebi smer i stazu;

tamo, gde niko nije hteo,
da krene na put: teški veo,
pripada zemlji, a krv mrazu!

ORAČI

Prozukli orači ruke svoje kraj drumova
U dane prozračne seju gorućim ranama
One klize niz tela puna silnih šumova
I žile okreću pa riju golim stranama

Ko ugarci polja šaraju uvrh čela
A kosišta rđu ko raboš za večnost sriču
Tu gde sebe vida ljutim cvetom star roj pčela
Iz tame svih grla kroz polje ime mi viču

Ja odziva nemam i niko iz roda mog
Da siđe na reku konopljom da prsa maže
I krene uz brazdu da od zemlje reči slaže

Pod stopama krava kalnim od ugarnog sloga
Miču moje oči ko beluci u svanuća
Orači ih gaze i zemlja postaje vruća

Pesnik Miloje Dončić

PRIŠTINA

Do pojasa joj smeće
Zvuk crnih telefona
Promajne glave i tužno drveće
Kroz tamnu ružu jauk mikrofona.

Sluge u nevidljivom odelu
Stoleće u čvoru vezano drže
Spavaju kockari na praznom stolu
Po smradu istorije žute se viju mreže

.
Na platou mrtva se kotrlja jabuka
Oči dečaka za pustom zvečkom jure
Bolno se diže nit pauka
Sa tornja propasti volovi žmure.

Ulicom sirotinja grakće snagom celom
I sve gmiže crnom trakom
Jedni pod belim, drugi pod crnim orlom
A svi pod grobnom rukom.

VODA

Voda U povratku sama
Prinosi svoje tijelo u slavu života
Još u padu kao kap
Mašta o pokretu naviše
Koji je očekuje
I kada stvara izvore rijeke i mora
I kada je razapeta na grani zanovijeti

Njen uzlet u nepoznato
U svom liku putuje listom gloga okom
Prepelice krilom leptira
Sačekuje uranak žeđi divlje kruške
S koje vjetar ište pad

Svojim letom opkoračuje visine daljina
Dugine boje ostavlja nebom iste
Samo mijenja stranu neba

Voda Božji dar
Prinosi svoje tijelo u slavu života
U povratku svome uvek sama i sa nama.

Pesnik Milivoje Krstić iz Prokuplja

RALNIK

Ne bi se zval
Arizan Srndak
Da ga nesam uvatil
Na starinu
Kad smo bili
Ukrade mi se
Nov ralnik
Kmet Gavrilo
Udari u klepalo
I sabra građani
Seljaci se
Postrojili ko vojska
Svi ćutu
Nikoj ništa ne znaje
Ja besan odim
Pozadi nji
U ruke držim trnakop
I pretim s njega
Koj je uzel ralnik
Neka vrne sam
Jer znam koj je
Ću mu presudim
S ovija trnakop
Svi ćutu nikoj ništa
Ja poče izokol
Dobro zažmite svi
Komandujem ja
Žmite li pitujem
Žmimo vikaju seljaci
Žmite li svi
Žmimo vikaju svi
A ti bre
Što mi ukrade ralnik
Žmiš li i ti
Žmim i ja
Od stra sam reče…

Mediji – RTS Toplica Prokuplje

Novinar u razgovoru sa pesnikom Spasojem Ž. Milovanovićem

Druženje pesnika

TUGOVANKA ZA BRANISLAVOM PETROVIĆEM

Ode mi B. Petrović
U vedra nebesa –
Od sumnje i gorčine
Sav se razbi u zvijezde i dubine.

A ja se zaželjeh beogradskih lica
Ulica i kafana. I pića.
I našeg carskog života
Do svitanja i preko svitanja.

I rasplakah se sa zvijezdama
Za „Kolarcem“ i „Lipom“
–
Da se još jednom u tim rajskim odajama
Potučem i izljubim
Sa nekim nepoznatim tipom.

Ali danas
Kad ja nemam mnogo razloga da živim
Mada drukčije ne mogu,
Prođem gradom
I čujem šapat knjiga u izlogu
I pomislim: to tvoje SRCE bije –
Strašno je BRATE živjeti od života
Kad život više nije.

Podgorica, 7. maj, 2004.

Druženje pesnika: Gordana Boranijašević pesnikinja iz Nove Varoši, Milan Mihajlović pesnik iz Kosovske Mitrovice – predsednik udruženja pisaca Kosova i Metohije i Bata Milanović iz Beograda.

U SUSRET ČUDU

Saleću me
Poruke snovne:
Lirske, a olovne…
Reči onosvete
Što u
šumi moždanoj
Zamreže, zakorove…

Brdo čuda
Čudo
– piše
Vasilije Čudotvorac
Porukonosac
Božji glasonosac
Čudorodac!

Verujem u slovo:
Iz
štamparije višnje
Slovno slovo
– Lanovo, bolovno…
Verujem u onostrane
glasove:
Na bujici dnevnoj,
gnevnoj
– od tembrena srebra
– son-orne splavove.

ZEMALJSKI OBIČAJI

Kada je Isus sišao među ljude,
one raj Dunava i one na Jordanu
i ponudio gladnima svoje telo, krv i ribu,
svi su ga, sem nahranjenih i napojenih,
išibali knutom od kikota.

Kada je Božji sin poverljivima,
između četiri zida, uz žižak,
otkrio svetu tajnu spasenja,
koja se krila u dobroti ljubavi,
i otvorio ponovo prozor ka nebu
– tad su ga, kao samar na vašaru, prodali.

Kada je Bog u ljudskom obličju
upio u svoje sveto srce
crveni fenjer, otrov i nož
i oslobodio kurve, podlace i zločince
kako bi se vratili svom božanskom liku
– tad su ga raspeli na krstu.

Takvi su ovde običaji.

Od tog vremena na polovima i u pustinji,
kraj vode i u šumovitoj planini,
u Aleksincu i Jerusalimu,
svakoga dana, svakoga sata silazimo
sve dublje i dublje – ka praznini.

Posle kazivanja poezije usledilo je druženje pesnika