BES GNEVNOG MLADOG ČOVEKA – Nenad Stakić

BES GNEVNOG MLADOG ČOVEKA

Grad je goreo, sirene su vrištale…
Otrgnut  od detinjstva, mladosti i radosti,
dok su bombe kidale naš grad,
nekim čudnim slučajem,
pao sam u postelju  zaražen boginjama,
u krvi i ranama ležao sam,
sam i tužan. Nadao sam se tvojoj milosti,
ti  stara okrutna ženo,
sa debelim radnim stažom,
u školi  punoj rasutoga bola,
kada sam tako  izranjavan saznao,
da tvoja stara zla ruka,
nije mogla ispraviti jednu ocenu …
Bol se razlio,
mojim  mucčničkim telom.

Sludjen bolom,
shvatio sam da ću zadnji u Srbiji
dobiti diplomu,
u užasnoj vrućini  leta i bomb…
Želeo sam da umrem
i prekinem tugu…

A bombe su padale
i  ubijale grad, zemlju, ljude,
parale utrobu zemlje…
Prljava zla veštice,
zar si me osudila
da zadnji u Srbiji dobijem moju diplomu
i dobio sam je, meni je ona sve…

Zalivena je mojim  bolom,
mojim izgubljenim drugovima,
školom gde je vladao zakon džungle,
a slabi  bili satirani od teških batina,
bezumnih učenika osudjenih na propast…

U toj diplomi mi je sve,
moji zubi izbijeni jakim udarcem,
moje tada mršavo telo,
koje se jedva vuklo…
Kez profesora, koji  nisu imali platu i život
pa krali nama nase snove,
duboko u siromašnom delu grada.

U skoli za zanate koji  nikome nisu potrebni,
a ti stara ženo, nikad nećes znati
da si proklela samu sebe
i sve tvoje do devetoga kolena,
kada si puno malih nesrećnih  momaka
bacila  na popravni,
leta 99,
kada su bombe padale na naš grad.

I zato ti dajem ovu pesmu,
vraćam ti sav moj bol…
Svaku  malu tugu sam utkao u ovu pesmu,
samo tebi,  ti mala nedostojna ženo
zagrizi svoju nesreću,
neka ti ona bude vodilja!
Prokleta si zauvek.

(C) Nenad Stakić