BOJ NA PLOČNIKU – Miljojko Milojević

BOJ NA PLOČNIKU

Devet Lazar posekao gora
put da spreči Muratu sultanu,
Agarene silne da primora
baš u mesto Pločnik da zastanu.
Dvadeset je iljada seljaka
seklo gore od zore do mraka.

Drhte gore doline i puti:
crna horda Toplicu pritiska
svud se čuje jauk, lelek, piska…
Zločin čine Agareni ljuti:
dok Toplica nosi ubijene,
otimaju i blaga i decu i žene…

Stani malo svirepi sultane,
na Pločniku zaustavi horde,
s mačevima da ukrste djorde,
put ti kriju balvani i grane…
dug Srbiji ovde ćeš da vratiš
i životom zločine da platiš…

A Toplica nadošla ko more,
drvlje valja crnja od oranja,
sa obala kamenje odranja…
Iz nje kulja topla magla siva,
a dva cara ko dva gorska diva
po toj magli mora da se bore.

U boj stupa Srdja Zlopogledja,
silan junak strašnih crnih vedja…
Od njegovog pogleda se strada,
on ne kliče, on ništa ne kaže,
po dva i dva na koplje nabada,
preko sebe u Toplicu slaže.

A konj Vranac, kao ala stara,
gospodaru prići nikom ne da,
kog pogleda zubima ujeda,
sa sve četir bije i obara.
Do kopita ogrezo u krvi:
gazi, rže, oborene mrvi.

I Srdjina četa beskućnika,
sve junaci od prvoga reda:
snažnih prsa i mrka pogleda…
I bez pesme i bojnoga klika,
ruši, lomi, ko uragan pravi,
mačem seče, il rukama davi.

A tek gore sred carskoga puta,
gde se bije teška bitka ljuta,
svoje ate razigrali gojne,
tri viteza – tri vojvode bojne.
Prijatelji od mladosti rane
Agarene ruše na sve strane.

Pobratimi u boju i piću:
s leve strane Toplica Milane,
a sa desne Kosančić Ivane,
u sredini Miloš Obiliću.
Hitri, lepi ko sokoli sivi,
svak se živi toj trojici divi.

Miloš bira jedrenske delije,
što skupljaju zli danak u krvi,
britkim mačem ili kopljem bije…
Vitez bije, a konj Alat mrvi.
Milan goni besne janičare,
a Kosančic pogane Šiptare.

Pod naletom slavnih Jugovića,
kao čopor progonjenih psića,
ciči, pišti, zlosrećna ordija…
Boška prate tri mladjana brata,
A Damnjana četiri starija.
Svaki kopljem odlično barata.

A za svima Bogdan na tenane
svoga Belca kroz ordiju jaše,
bira čalme slavom ovenčane:
seče samo begove i paše…
Pomno motri šta sinovi čine:
staro srce još o deci brine.

Vitla Boško sa alaj-barjakom,
britkim mačem seče i obara..
Leti pesma poznata i stara,
srce gali u Srbinu svakom…
Jugovići kliču, ruše, biju,
ršum čine, satiru ordiju…

Damnjan kliče ubojitu, staru,
za vrat stao nekakvom Agaru:
,,Okreni se i lice pokaži,
jesi l junak srca plemenita,
il bekrija pun zlobe i laži
sto se noću Carigradom skita.

Ja sam Damnjan Jugovića roda,
i na čast ti bekstvo i sloboda!,,
I dok drhti, plače, Turčin mladi,
svi se čude šta to Damnjan radi.
Tek kad skide sjajni oklop s glave
ugledaše, dobre, lepe oči plave.

Sve to Lazar s uzvišice gleda
i pažljivo boj krvavi prati:
da l će sultan knezu da se preda,
ili će se do poslednjeg klati!?
Lazar ne zna kako car izgleda,
a kamo li da l će da se preda.

Svom Djogatu u sedlo se baci,
za njim hitri grunuše junaci:
s četom jurnu Srdja Zlopogledja
i Jakupa napade sa ledja.
Boj Jakupu nije jača strana
te umače u čador sultana.

Tri viteza, tri vojvode bojne
misle da je kraj krvave vojne.
Svaki od njih u sebi se pita:
da zarobi cara ili Bajazita,
ali Miloš dobi tešku ranu
i ne uspe da pridje sultanu.

Jugovića slavna četa smela-
devet brata progone Murata…
Obruč steže tri čadora bela…
Jakup diže cara na Dorata…
Zalud hitaš moj Lazare, kneže,
silni sultan niz Pločnik pobeže!

Beše bitka skoro i prestala
kad eto ti budaline Tala.
Drenovom se batinom zavrgo
pa niz Pločnik trči brgo, brgo…
Sinoć Tale s krčmaricom bio
te na Pločnik nije ni mislio.

Mnogo pio, previše ljubio,
pa je jadan u boj zakasnio.
,,Na batini zardjali klinci,
dozvolite, braćo, srpski sinci,
bar desetak Turaka da zbrišem,
grdnu rdju s klinaca obrišem!,,

A kog Tale drenovačom stiže
taj ne pisnu, nit se više diže!
Kad, ujutru, sunce grejat poče
krv se silna sasiri u ploče…
Tako Pločnik dobi slavno ime
da se večno ponosi sa njime.

(C) Miljojko Milojević