BREZO MOJA – Marko Lj. Ružičić

Loading

BREZO MOJA – Marko Lj. Ružičić – Pročitano 558
Postavljeno – 28. March 2006. g. @ 19:40:50 CEST

БРЕЗО МОЈА

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с’другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к’о незаборавну из бајке жену,
к’о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к’о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.

(C) Марко Љ. Ружичић
23.09.1998.

Оставите одговор

Your email address will not be published.