BUDJENJE – Zoran Stevanović

БУЂЕЊЕ

У прикрајку једне куће мрак,
На путу, црна мачка, лош знак,
Повратак назад, у души бојазан,
Боже, хоће ли добро проћи овај дан…

А сан, неки чудан, санак навире,
Из прикрајка  непознати људи вире,
Чекају да утонем и кренем путем страха,
А неверица и полет узима великох маха…

Улазим, осећам дах, на плећима терет,
Око мене неки стран, необичан свет,
Никада не бејах у оваквом окружењу,
Надам се скоријем, најдражем буђењу.

Ал неће моћи, не тако лако побећи,
Јер лет је висок, посвест каже слећи,
Негде где не дува овај ветар луди,
Изненада неки суд, неко ми за нешто суди.

Каже криви сте, немате право на покајање,
А страх све већи, ноге ми све мање и мање,
Осуда стиже, велика, невероватна, ал слатка,
Прогон из овог света, заувек, нема повратка.

Буђење, буђење стиже као знак, као спас,
Зачух неки мени драг, мио, тако познат глас,
Не бој се, то беше само једна прошла, ноћна мора,
Не бој се, ал ја осетих наста још једна велика бора.

Тако наиђе, понекад дође, као бура заталаса,
Валове направи, запљусне, нема ми спаса,
Ал на крају остане ми само сушта реалност,
Наставити напред, мора се, таква је стварност.

© Зоран Стевановић