DA LI JE… – Zoran Matić

Да ли је шпил карата,
Попут живота ?

Кадa га отворимо,
Одише лепотом, бојама,
Топлином новог, лицем и наличјем.

Онда са њиме играмо,
Мешамо га, бацамо по столу,
Понека карта падне на под,
Дижемо је.
Много руку га меша, игра,
Пажљиво га враћамо у кутију.

А онда када боје избледе,
Када се ивице сломе, цепају,
Када не играмо са њим,
Тада га остављамо на полици,
Заборављеног, самог.

Пуштамо прашину да пада по њему,
Не дирамо га,
На крају га дајемо деци,
Деци која се играју,
Која кртама треном врате живот,
И опет је срећан.

Потом деца шарају по картама,
Губећи их, понеку цепају у бесу,
Једну по једну,
На крају остаје њих  неколико,
Са играчкама,
И заборављеним сећањима,
Помешаним у кутијама.

Некадa када правмо ред по собама,
Долазимо до кутија,
Нека рука их истреса на под,
Заједно са картама,
Нека рука их баца на сметлишта,
Са поломљеним луткама,
Искиданим цртежима,
Поцепаног сећања.

Да ли је шпил карата,
Попут живота ?
Да ли је шпил карата попут живота,
Који се гаси ?

(C) Зоран Матић
15.12.2004. године
среда, дан 84.