DEDA GVOZDEN – Milovan Veselinović

Гледам деда, стара и нејака,
личи ми још увек на права сељака.
Стигао је давно из села у град
са сином својим да дели јад.

Продао је кућу њиве и ливаде,
на асфалту града живи дане старе.
За децу је своју много учинио
и за живот њихов много је пружио.

Синови његови факултетски ђаци
када их видиш прави горостаси.
Прокоцкаше срећу и судбину своју
оставише родитеље саме на умору.

Мајка им је стара болна у мукама
не може ни воде да дохвати сама.
Не може да хода нити да се креће
поред деда свога она има среће.

Поред кћери поред снаха својих
још једино деда на услузи стоји.
Деда је борац, деда је стар
мало је крив а у души здрав.

Живи данас деведест другу
годину живота за боле и тугу.
Са косом у руци погурених леђа
коси траву паркова и међа.

Он не коси траву што косити воли
већ за своју душу он да хлеба створи.
Покошену траву паркова и међа
завеже у бреме упрти на леђа.

Када јесен дође и пожути лишће
испред куће деда по два сена висе.
Пет година својих живота и рада
робовао деда Гвозден код Германа.

Беше борац у краљевској војсци
синови његови први су скојевци.
Ропства свога и страдања нашег
кад се сети он мора да плаче.

© Милован Веселиновић