DVA MORA – Vesna Mladenović

Sedefastih krošnji
korali s morskog tla
cvatu kraj puta.

Kao sa štapića vuna šećerna
oblačak nestašnih vragolana
zavejao grane belim pahuljama
Biserom u kadifastim laticama.

Na veselim glavama
sa ušima smaragda
zarobljena snaga pupi pre listanja
u svezanim vrećicama.

Kidajuci vrpce
kao šaka prozračnih kristala
najezdom nabubrelih nota
zelenih listova
otvaram se.
Da oslušne me proleće
dirigentske dodirujući palice
žarke kao sunce.

Obilatu riznicu
pčele vredno ljube
trepćući krilima
uznemirenih planktona.
A ptica je pohod
kud da tela sviju
i u klupčastim gnezdima
bajnim snom
sebi oduška odaju.

Nad alejom
jato morskih konjica talasa
mrseć’ valima kose
razbaškarenih sasa.

Ali…
nisu to sase
već dukati
maslačaka žutih.

I ovo sam ja.
Za Zemlju strepim.
Jednu Zemlju.
I dva mora.

(C) Vesna Mladenović