ELEGIJA – Ilja Holodkov

“Na svakom jednom pogledu ka
počiva buduća ivica nestalog
i zaustavljenog vremena.
Da oslika prolaznost savršene greške
koja se niže na pogled-
povremen odsjaj je stanji
do unutašnjeg sveta.
Gorak je ukus
prelamanja i praćenja večnosti
u nama, svakog nepristojnog
andjela prati i lomi duh nastradalih.
Iz tobolca vremena
se radja svesrdan pogled,
svaki život sa njim je
sramota i nepažljivost.
Kada i to nestane
– jedan i svaki pogled u fantastično
plavo i crno je početak i kraj
– sudbina se javlja.” Kakav karakter!
Sve je mogao da ima u životu,
ali glup beše.
Jadan, pomislih, dok mi se njegova
muza ne obrati.

“Duša koja je iskusila brzinu svetla, tj.
iskustva koja nije stigla da obradi
– ili suviše mraka kog nije stigla da se oslobodi –
vraća se u ovaj život u vrlo lošem stanju.
Njenom istorijom vlada kivna boginja rata
(kivna na svakoga kome ne može da se približi,
pogotovo na zajdničkog boga).
Ta duša koja je svakim životom
progrizla put kroz bebeće salo,
koja lepo shvata i nalazi suštinu,
sada nema gde da bude.
Kada stigne vreme
u kome opet biva upitana
da li želi da se vrati u život,
ona kaže “ne”
(izlišno pitanje,
čuvar dveri odavno zna
kakav će biti odgovor).

No, to “ne” umrtvi boginju,
i ona povlači u odlazak
sve one koji su nepažljivi,
ili nisu shvatili šta se dešava
– ta duša za života ne čini nikada zlo –
i upravo to “ne” je glas
obeznanjenog boga
(obeznanjen odbijanjem bića
da oplodi boginju).”

(C) Ilja Holodkov, jun 2007.