MESEČAR – Miljojko Milojević

Kad pun mesec rumen cveta,
Kad u menu stupa novu,
Tad mesečar u snu šeta
Po visokom, strmom, krovu.

Samo čoveku date su dari,
Samo ponekom date su moći
Da u snu hoda, da mesečari,
U gluvoj, svetloj, zvezdanoj, noći…

U masi sive moždane kore
Koliko celija burno plamte,
Dok bestelesan lebdi gore
Koju to zvezdu daleku pamte…

Dok sniva, šeta, korača gore,
Naizgled vešto, sigurno, smelo,
S kojom se silnom gravitacijom bore
Poletna duša i usnulo telo.

Da l prošlosti dalekoj
Na mrtvoj plavoj zvezdi
U galaksiji nekoj
U snu dubokom mesečar jezdi?

Koja je to planeta
Što ga zrakom prati,
Kojom bi hteo rado da prošeta,
Kojoj bi hteo život da povrati…

Šta vidi, čuje, oseća, sanja,
Dok drhti gore, leprša, leti,
Dok u svemirske ponore uranja,
Da l pretke naše pradavne sanja
I vrtlog crni što im preti?

Gde je ta planeta plava, bela,
Koja ga mami, koja ga žari,
Koja mu dušu razdvaja od tela
U zvezdanoj noći dok mesečari…

Zašto u nama svima
Kad mesec cveta iznad gora
Ne deluje svemoćna plima
Kao na njega, reke, jezera i mora?

Zašto se preplašen budi
Zašto mu tajna usahne nada
Kad ga sa Zemlje pozovu ljudi
Zasto ko klada sa krova pada?

(C) Miljojko Milojević – Bile