IMAGINARNA EKSTAZA- Saša Milivojev

IMAGINARNA EKSTAZA

Treptaj oka, crvenilo usana…
Ugasio me vetar,
ugasio te leptir crnila uspomena.

Ušuškani među trepavicama
uzmimo za svoje šarene oblake
za tebe, sebe, čežnju žednih šuma.

Sedmi pečat misli mi je kovao
dok sam mračno more ispijao,
tebi, sebi, želji, neveri
u razjahanim vetrovima strasti,
tamo, na vedrini tamnih iščekivanja.

Dozivaću te glasom ibisa,
uzdignuti duhovnošću preko vibracija aura,
tvojih, svojih što nemaju pristup
jedna kod staklenog obruča.

Kada se uzdignemo, dodirnemo,
izađemo iz tog bezizlaza,
tajnovitog mirisa u večne čari
poželjna budi kosmičkim lutnjama.

Biću ovde, tamo…
Da ti svežinu berem sa jutra
ne bih li znao kako ćeš sutra
disati u nestrpljivosti setne noći uzdaha.

Ja… Od kako znam za sebe
prirodi kradem gnev.
Ozvučen ti glasom razilazim se u sebi, tebi,
razboritim nemoćima sumraka.

Uzeću te laticama cvetnim
svemiru da uspavljuješ snove.
Uzmi me! Kidaj lanac od zvezda
za usne mu osušene, sveće ti pogašene.

Spojili se morem i nebom
u zanosnom vazduhu usporenih pogleda,
višnjama vođeni do ponornog svitanja.

Sebičnost ispod nogu, želim ti reći
kako svetlost krade opijajući miris tela
pred očima ti začaranim.

Želim ti reći da sve što smo imali
nismo imali u setnoj noći uzdaha.
Želim ti usvojiti, dodirnuti lice,
ti lepršavi anđelu oduzmi me.

Hodajmo kristalom krvi moja
u zanosu slave do onog horizonta
gde ne postoji greh, vedrost u tami,
zlo Fortune u Neptunu,
sneg na kamenom suncu.

Kako da zažmurim dodirivajući ti
žar sa prstiju, žeđ sa očiju?.
Želim jedninu, blizinu
samo tvoju, moju…
U telu, tamnici duha
tvog osunčanog, mog izgladnelog.

Želim zrak sa kose
savijati mi u očima očaranim,
savijati ti u očima začaranim,
ne bih li osetio prazninu,
želju za zagrljajem na hladnoj postelji
između Zemlje i neba.

Neću te dati, nemoj me dati!,
da nas Mesec ne baci sa neba,
našeg crnog anđela
nedaleko nadaleko nedostižnog.

(C) Saša Milivojev