JESEN – Stjepan Herman

Vodim rat sa tvojim mrtvim telom
u očajanju sam često gutao glad
mesec po kamenjaru šeta sa ružom uvelom
slepa za stih, za dodir; nema si sad.

Vraćam točak vremana na tvoje grudi
na prošle dane, usne, tela pobesnela
uzalud, ništa ne može de te probudi
zaplači bar nad sobom, živa si umrla.

Sad lutam u tami besanih noći
vetar mi peskom zatrpava biće
ruka hladna za kim i gde će poći
i neka nova jesen prosipa uvelo lišće.

Vodim rat sa tvojim mrtvim telom
u očaju sam često prikrivao glad
mladost po kamenjaru šeta sa ružom uvelom
slepa za stih, za dodir, nema si sad.
***

(C) Stjepan Herman