PTICE I DVORIŠTE PUSTO – Milorad J. Nikić

U dnu dvorišta, pored
ambara moj praded Jovica
posadio je dud beli
koji i sad radja. I svaka bi mu grana
mogla štosta da ispriča,
od Franje Josipa,
i austrijskih konjušara
do ovih današnjih
gotovana.

Po njimu su se verali i peli
otac nam, stric i deda,
o granama su mu visila deca,
pod njim je čeljad sedela
i Bogu molila pre obeda.

I kad se radjalo i umiralo
i kad se slavilo i vojevalo,
kad se ginulo i bežalo
nasumice.

Od pradede ni traga.
zemlja mu davno kosti pojela,
ali kad bi kojim čudom ust’o,
poverov’o ne bi;
dud i dalje radja,
i niko više,
ptice i dvorište
pusto.

(C) Milorad J. Nikić