JESENJI SONET – Aleksandar Berić

JESENJI SONET

Poslednji dodir, pogled se muti…
Od svoje grane list se oprašta…
Skrhan od bola, dok pada ćuti…
Trava je njegov i grob i bašta.

I sve što je bilo, sad više nije.
Sve što sad jeste, dugo biti neće…
Magija preostaje samo da se snije,
grana će jedino videti proleće…

A dole na zemlji, u blatu list trune,
s pogledom na jednu usamljenu granu,
nemoćan čak i sudbu da kune,

stotine pitanja, zašto baš njega…
Život mu gasne u hladnom danu.
Oči mu sklapaju pahulje snega…

(C) Aleksandar Berić