KAD DOSADI MODERAN SPOJ – Mile Tešanović

КАДА ДОСАДИ МОДЕРАН СПОЈ

Около лебди бијели прах;
немојте мислити, није ме страх;
то мисли моје обилазе село,
мјесташце мало гдје би срце хтјело.
Прошло је подне и сунце пржи,
живот је овдје и тежи и бржи..
Често се питам; да ли сам свој..

Зашто не могу у модеран спој?
Гдје људи живе без успомена,
гдје на ум не пада из младости сјена,
гдје вјетар дува у чудном правцу,
гдје сви су, неки, заклети самци.

Док даљину пратим што поглед ми мами,
уздах ми се покреће што у души чами.
Кад се прва слика из дјетињства јави,
није више уздах тад јецај је прави.
И тако се слика за сликама ређа,
у почетку свака од сјећања блеђа.

Али сунце…Шта ли? Отвори се простор..
У бијелом праху показа се кућа
Иза куће штала, а даље је њива…
Иза њиве шапат шума отпочела
Испред шуме пала хладовина блага,
гдје су косци сјели да ужину једу;
сви за једним лонцем, кашике им звекћу,
уморне им очи и знојава чела,
жуљевити дланови али срца врела:
„Воле њиву, воле пјесму, воле своје у туђини
воле траву покошену, воле своју домовину“.
То су људи без предзнака: нити добри нити лоши,
за модерни спој су чули што се ваља у даљини.
Жале дјецу, унучиће, жале њиве и откосе;
Уморни су и стари су, сами себи воду носе;
Хране краву и теле;
Узгајају кокоши и пчеле;
Једу кајмак, сир, пију млијеко, знају за млијеч,
чувају понос, достојанство и чврсту ријеч.

У праву су када жале, јер ово је ништавило
Понос губе од младости сви у свијету отменоме
томе споју модерноме.
Сјетиће се дјеца ова у старости,
кад у руке узму слике из младости..
Ил’ ће пјесму можда прочитати неку,
или причу писца, од којег лебди бијели прах.
Неће њих, тада, бити страх
нит’ ће им лебдјети неки сличан прах
Али је добро да бар знају,
да је тако било у моме крају
могао је то бити и њихов крај
Ал хајде боже знај…
Да ли је овако добро? Шта је, у ствари, сјај?
Ући ће они сигурно у спој,
лиће у њему и крв и зној,
носиће их вријеме путевима неким
Али добро је да знају…
Некад је било тако, срцу је било слатко
И кад се јад и тама скупе у груди,
кад око срца и испод ребара застуди
нека бар знају да се може и тако;
Преживјети од њиве и на њиви, није лако
Имати и понос, храброст за одважну ријеч,
довољно хљеба, знати за млијеч,
косити њиве, чувати рој…
Није, нешто и једино-тај модеран спој.

© Миле Тешановић