KLETVA – Svetlana Dzaković

KLETVA

Iz pogane utrobe si ponikao…
Zasjao…
I skoro ljudsko dobro dotakao…
A onda…
U pogano krilo zaspao.

I nije mi važno
ali želela bih da znaš,
to krilo je prazno…
a ti nemaš ništa da daš.

Bez svoje misli,
odredjen rodjenjem,
pogane ruke ste stisli
sa komičnim pomirenjem.

Sami u svojim pokoljenjima,
radjate istinu ponavljanja,
u zadojenim stremljenjima
ka pogrešnoj ideji davanja.

A ja negujem zlato u krilu svom
sa dobrotom ljudskom,
i nedam da ga taknete zlom
ni poganom rukom tom.

I jednoga dana zasjaće zlato moje
slobodno i zrelo.
Cuvace gnezdo svoje
a ne tvoje ili njeno.

(C) Svetlana Dzaković