KOMŠINICA – Vesna Mladenović

Noćas se
setih tebe, eto.
Tebe i tvojih dolaska.

Prijatelji su tu da pomažu jedni drugima..

Svaki put dok smo ispijale kafu
umilno bi me pitala da se poslužiš cigaretom..
Uvek si ih zaboravljala kod kuće..

Tvoj glas sa druge strane žice
govorio je:
“Vidimo se.Stavi za kafu”
A ja se unapred pitala:
“Šta li joj sad treba?”

Bio je to širok asortiman
tvojih potreba..
Majice, košuljice, blejzeri, bebi ulja,
cipele,  nakit  i još koječega.
(Onaj zlatni bi uzimala
“leva ruka-desni džep”.
Ja bez njega mogu.
A i ti bez obraza!)

Cepidlačim ali
skupo platih  kašičicu svoje kafe
uz 2dc soka.
I fil s torte
je pojedeno vreme
završilo  u kanalizaciji
bez posebnog mi olakšanja.
(Nisi se promenila)

Volim slatkiše
ali bila si velika torokuša
i znam da u drugoj kući
već nakon pola sata
iz tudjeg tanjira sladeći se
žvakala si  mene.

Dobro,
drago mi je da nisam sudelovala
u osudama .
Ko je šta uradio i zašto
ne spada u deo mog posla.
A to je da sam živo biće
sa parolom
“uzdaj se u se i u svoje kljuse”.

Znaš, samo kad’ zamislim kako ideš ulicom
dodje mi da u trku preskočim prag kuće
i pred tobom okrenem na kapiji ključ..
Dva puta!

Da može više okretala bih još.
To je maksimum zarade tvoje.

…Samo kad’ zamislim!

(C) Vesna Mladenović