Postavio ljuba-trebotin. Procitano 595
TRI PESNIKA – tri voditelja – Kruševac 11.08.2011. 2011-08-11 19:07:10
Овако је почело – Љубодраг Обрадовић говори
Поштовани пријатељи културе, добровече и добродошли на ово вече поезије и музике, једно у низу, којим се Културни центар Крушевац труди да покаже да и млади поезијом оплемењују и себе и све око себе. Драго ми је да Вас вечерас поздрављам сигуран да поезија сваким даном све више напредује, да је пред њом извесна будућност у којој ће оплемењивати свакодневни живот и чинити га лепшим… Наши млади гости доказ су да моје речи нису само ехо, који се у даљини губи и нестаје… Вечерас у програму *ТРИ ПЕСНИКА – ТРИ ВОДИТЕЉА* мени као водитељу гост ће бити Ана Бербаков Анее…, млада крушевачка песникињина, која пише тако лепршаво, заносно и јасно и да стиховима плени у шта ће те се вечерас и уверити…
Наравно, ту су и моје колегинице из Културног центра Крушевац: Јелена Протић – уредница КЦК и Јелена Ђорђевић – организатор КЦК, које ће такође имати своје госте, па бих их одмах на почетку замолио да Вас поздраве и укратко представе и најаве своје госте.
Никола Стојановић
ЦРНО ВИНО
Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.
Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију.
И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе.
Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.
А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале.
Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.
© Никола Стојановић
Ана Бербаков
Имала сам жељу да одиграм један плес на месечини. Тхеола ме је ухватила за руку и повела са собом „ Хајде да те научим да играш прави Зорба’с данце. Знаш, као мала ишла сам у фолклор “ . То ми је био изазов. Раширила је обе руке, подигла их у вис и ставила ми је свој длан на раме, као и ја њој. Полако је кренуо тај чудесан плес. Јани је свирао Зорбу. Придружили су нам се и остали. Имали су разумевања за мене, пошто ја тај плес нисам играла перфектно као они. И месец је играо са нама. Чини ми се као да ме је пратио у корак, као да је он поскакивао у ритму грчке гитаре или бузукија*.
ГРАДА: – Грк Зорба
АНЕЕ:
Не могу да се похвалим баш да сам научила да играм перфектно, као они, али сам се уклапала. Мада, је врло компликован плес, са пуно различитих корака и искорака. Можда, то и не би било тешко, да није отишла и друга флаша уза. Кад год би погледала горе у небо, у месец деловао ми је
тако, као да ми се смеје и то на сав глас. Али, није се смејао месец, већ Тхеола.
Љубодраг Обрадовић говори Анину Биографију
ЉУБА:
Ето, тако пише, Ана Бербаков Анее. Ана је рођена 18. јула 1985. године у Крушевцу. Завршила је факултет за пословање у менаџменту и сада ради у туризму. Животни стилл: Оптимизам. О себи каже да је доследна и племенита.
У својој краткој библиографији, није пуно тога објављиваља. Док је била ђак у школским новинама повремено су излазиле њене поете. Сада пише путописне приче за локални недељник „Град“.
Воли поезију и сама је радо пише. Поезију је објављивала у часопису Путеви Културе и на веб сајту ПоезијаСЦГ. У припреми је њен први роман “Операција Ерос”, а има и доста написаних и необјављених крими прича.
Себе сматра крими писцем и жели да у потпуности достигне тај статус. Воли џез, море, капућино и пријатеље. Има црну пудлу и хоби јој је астрологија.
Омиљени су јој цитати:
„Она спава, изнад сваког зла“.
„Поезија је за мене хедонизам и дивим јој се бескрајно“.
„Суштина крими приче није приказ злочина, већ одбрана невиности“.
Верујем у Бога, али ипак Кунем се у Љубав.
Ето, то су изводи из биографије Ане Бербаков. Ја сам одувек веровао, а и данас верујем, да о сваком писцу најбоље говоре његова дела, па бих замолио Ану да се представи својом поезијом…
Софија, мудрости моја
1.
О, Софија, мудрости моја,
дању си тако мирна и чедна,
бледа као сибирски снег
и хладна као лед.
–
И док ти ветар, мрси косе,
ја уздишем и за тобом чезнем,
због твоје лепоте, која ме води,
до неба, на бескрајној слободи.
–
Да су ове птице, људи рекле би ти све,
како те гледам, погледом што луди.
О, душо моја, открићу се.
–
Ветар ти удара у груди,
а ја бих волео, да их љубим.
И ево још ми уста бриде,
јер су тако скривене
и безобразно стидне.
–
2.
О, Софија, мудрости моја,
и док корачам, полако у сени,
само ове звезде, то знају,
колико ја мислим о теби.
–
И блага грозница ме хвата,
постаје ми вруће око струка,
кожа ми се јежи око врата,
о, тако бих да ме
додирне твоја рука.
–
Руке ми у сумрак рашири,
да ми дах, до јутра стане,
и дај ми то, испод
хаљине што вири,
да се сладим, натенане.
–
3.
О, Софија, мудрости моја,
дај ми да те љубим по дну стомака,
да те волим и срећном чиним,
да те одведем на врх Хималаја,
до бескраја, до нашег малог раја.
© Ана
Бербаков – Анее
ЉУБАВНИ САН -*ЉУБАВ*
Црно небо над мојим градом.
У мени се Туга, бори са Јадом.
Усамљена све више и више,
никоме ни писма не пишем.
Чини ми се да су сви заборавили на мене.
Па, ни ја више не мислим на себе.
Тешко ми је и то тако, признајем.
Увек сама изнова остајем.
А, некад можда и јесам волела,
али таква љубав ме је само, болела.
Хоћу да осетим, неке нежне очи.
Питам се, да ли ће и мени љубав доћи?
Сама сам и није ми лако.
Моје срце је сломљено, као стакло.
© Ана Бербаков – Анее
Јовица Чичић
Nisu sva deca srećna
Da bar malo bude
bolje u ovom svetu
mogli bi smo uz
više ljubavi i nežnosti
izmamiti osmeh na
licu svakom detetu
a i naša
bi srca tada sijala od radosti.
Nisu sva deca srećna,
a mi treba da znamo
za njih, da im se
nadjemo u nevolji
da nesebičnu nežnost
i ljubav im damo
i da se potrudimo da
njihov svet bude bolji.
Njima treba pomoć od
svih nas
da prebole
iskušewa koja ih muče
Podajmo im
što je potrebno za spas
da ozdrave i zaborave
šta je bilo juče.
(C) Jovica Čičić
Hvala ti rodoljube
Odazvao si se
rodoljube
na poziv da zemlji
pomogneš
i hrabro
stisnuvši zube
otišao si
pa ako treba i da pogineš.
Hvala ti rodoljube
što se
nisi iskušenjima predao
ni kada si video da
ti braća gube
ti tada si
još silnije napadao.
Ali neprijatelja je
bilo mnogo
sa tobom samo oni
koji te qube
i niko ti drugi nije
pomogo
mučeni rodoljube.
Borio si se za Srbiju
lepšu i bolju
i braneći je svoj si
život dao
na časnom polju
časno si pao.
Pao si i izgubio glavu
ali nisi
dušu rodoljube
sa njom si stekao
večnu slavu
i ušao u
nju na zvuk svete trube.
Ko dolazi na tvoj
grob da se zahvali
Samo tvoji, donesu ti
cveće i sliku ti ljube
Od nas niko ni sveću
da ti zapali
a mnogo si nas
zadužio rodoljube.
(C) Jovica Čičić
Rođen sam 30. septembra 1986. godine u Drvaru, Bosna i Hercegovina. Prva dva razreda osnovne škole sem pohađao u Drvaru, da bih kasnije školovanje nastavio u Kruševcu i tu okončao. Danas u Kruševcu živim i radim.
Jovica Čičić i Jelena Djordjević
Јелена Протић-Петронијевић
Јелена ПП:
-Добровече. ПБ. Ништа нам друго не преостаје него да се прикључимо идеји Љубе Обрадовића и покушамо да представимо вечерас три одабрана песника најбоље што знамо. Посебност ове августовске песничке вечери је та што ћемо чути три млада песника, а то нам даје наду да поезија није поражена у овом свету који мари, рекло би се за неке сасвим другачије ,,вредности”.
Уз наше вечерашње ауторе, у Крушевцу и околини сазрева генерација песника међу којима су још и Љиљана Павловић, Срђан Трипуновић, Александар Марић, већ стални сарадници Културног центра. Неко је активнији, неко већ има објављену књигу, некоме другом је потребна већа подршка и охрабрење, али сви имају испод тридесет година и пишу поезију. Најмлађи од свих њих је Никола Стојановић, а већ има две објављене књиге. Предлажем да за почетак чујемо једну Николину песму.
Николина поезија је претежно окренута љубавним темама, али се ту јављају и песме посвећене мајци, брату, родном крају, кући, деди, ту је и сећање на рат који није тако давно био… Понеке песме личе на староградске, мађарске и руске романсе, на баладе Ђорђа Балашевића… Неке носе дух војвођанске равнице и као да их је отпевао и својим гласом обојио Звонко Богдан, а у питању је моравско поднебље и песник који је растао у сагласју са природом ослушкујући и гледајући њене промене, уживајући у лепотама које неко други не би приметио…
Поставља се питање какву би поезију Никола писао да је одрастао у граду и у неком сасвим другачијем окружењу? Песник је надахнут литературом и лектиром коју је читао, па његове ритмичне, римоване песме враћају у време Ђуре Јакшића, Милана Ракића, Дучића, па и Јесењина, Блока, Мајаковског. Још једно занимљиво питање јесте – у ком ће се правцу надаље развијати песништво овог младог аутора? Да ли ће остати у романтичарском тону, или ће се уклапати у савремену поезију, уз све оно што га већ чини особеним, препознатљивим? Да он има смисла за хумор у поезији, сведоче и награде са Фестивала хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА, па се од овог младог аутора може очекивати још изненађења.
Песникови гости- Синхро.
Биографија Николе Стојановића:
|
Још нека реч о Николи, смисао за маркетинг, добре жеље за студије права, очекивања да Нови Сад помогне песнику да развија мисао и дух, да га мотивише да напредује и истраје у овом послу који је доста озбиљно започео. Желимо му много среће и упорности. И ту смо да му помогнемо ако затреба.
ГРУПА СИНХРО :
Никола Стојановић
