KOSMETSKA MOLITVA – Neven Milaković

Loading

Postavio ljuba-trebotin. Procitano 827
KOSMETSKA MOLITVA – Neven Milaković 2006-12-13 09:06:45

КОСМЕТСКА МОЛИТВА

“Племе моје сном мртвијем спава”
кад зајеча Владико пресвети,
видјела је Твоја мудра глава
бездан страшни што Твом роду пријети.

Сава Центром Синану се кличе,
стидимо се гуња и шајкаче,
Свети Космет никог се не тиче
не чујемо србске нарикаче. Прадједовска клетва нас сустиже,
не умјесмо опростити брату
срамни крај је све ближе и ближе,
нож нам клизи по прекланом врату.

На западу сунце нам излази,
за Исток нам ослабише очи
безумљу се нашем ђаво плази,
мјесто вина србске душе точи.

(C) Невен Милаковић – Ликота

 

ПИСМО ИЗ ПАШТРОВИЋА „Хоћемо ли ићи горе?” упита Нешо, добро познатим тоном који није дозвољавао одбијање. „Али брате, па знаш да сам јуче на Румији зарадио тешку упалу мишића” проговорих несигурним гласом, свјестан да ће бити по његовом. „Ајде,ајде, обећао сам Оцу Бенедикту да ћу те довести, долазим по тебе у четири сата ујутру. ”Поучен искуством, не рекох ништа.

Пробудио сам се много раније. Ноћ је била исувише врела, па је и оно мало сна било на ивици јаве. Сањао сам голубове који су изнад Румије својим летом формирали крсно знамење, убјеђујући сво вријеме себе да ово није сан, да се ово заиста догодило. Одједном однекуд долетје гавран. Уплаших се. Ово је рђав знак. Али не…па он у кљуну носи храну. Ово је гавран који је хранио Светога Илију. Боже, дивнога ли знамења у освит Празника.

Не знам да ли ме звоно телефона пробудило, или прекинуло у размишљању. „Хајде излази” рече Нешо „чекам те испред куће”.

Очас стигосмо до манастира Рустово. Одавде морамо пјешице. Нисам се баш радовао пјешачењу с обиром на жестоке болове које сам осјећао, али сусрет са монахињама из Манастира Војнић учини намах да се осјетим много боље. Мати Ана као и увијек својим ведрим духом учини да се наша срца испуне благошћу и топлином, па нам ових сат времена пјешачења по стрмим обронцима планине изнад Светог Стефана, од којих сам толико зазирао прођоше као трен.

Испод нас се пружао предиван поглед на монденско острво окружено најљепшим морем на свијету, али нико се није ни осврнуо. А и како би кад нас само пар корака дијели од Скита Светог Спиридона, непресушног изворишта духовности и Благодати Господње. На домак Цркве Светог Спиридона, јавише ми се драге слике, неповратно урезане у моје памћење и моју душу приликом првог сусрета са Светињом која исијава неописивом љепотом, и Благодаћу Господњом. Радост покајања У маленој келији радује се свјетлост пред пресветим ликом Светог Спиридона, радује се душа ненаданој срећи са оближње Цркве радују се звона.

Опрости ми Свети због дрскости моје што на такву милост ја положих права, Игуман и грешник пред Тобом да стоје Он достојан Тебе, а ја заборава. Опрости ми Оче невјешто се молим кидао сам душу гријехом као мачем, зато свако слово морам да одболим зато ноћас кришом под кандилом плачем. Опрости што душа радује се грешна овом Светом мјесту, силној Благодати, и што вапи ноћас, досад неутјешна да је овај призор довијека прати.

Поздравих се са драгим људима који имају срећу да живе на овом Светом пропланку,далеко од помамне људске трке за ништавилом. Свјестан сам да их подсјећам на дављеника, који је изронио из мутне воде очајнички се борећи да удахне мало ваздуха. И заиста, осјећам као да сам након дугог и мучног роњења угледао копно. Огромни црни снауцер застрашујућег изгледа, приђе и леже поред мојих ногу попут умиљатог мачета. Као да је хтио да ми показе да ни он не припада оном обезбоженом, распомамљеном свијету у коме људи стрепе и зазиру и од својих најближих, а камо ли од бесловесних животиња. Убрзо на његове испружене шапе, лезе бијела мачка необичне љепоте. Како је дивна творевина Господња. Како опија и лијечи душу Благодат Духа Светога, призван непорочним и богоугодним животом слугу Његових. Како је Милостив Господ у Љубави својој. Ево и мене недостојног доведе поново у Еден, да укријепим и насладим душу савршеношћу творевине Његове.

Отац Бенедикт није ту. Већ је отишао у Цркву Светог Илије, гдје ће служити Свету Литургију. ”Колико је то далеко?„ упитах. „Око пола сата хода”, рекоше, а ја се постидјех свог наивног вјеровања да је ово крај свијета, да даље нема ништа осим неба. Пронашао је Отац Бенедикт, попут вриједне пчеле и најудаљеније Светиње. Пронашао и обновио. Отео их од заборава, удахнуо им својом Молитвом Благодат Духа Светога и приближио Свету Паштровачку земљу Господу, свјестан да је то једини начин и једини пут Спасења стада које му је повјерено.

Није се онда чудити што је тих пола сата хода, у жељи да што прије видимо нашег Духовног Оца и осјетимо силну радост којом нас просто омамљује сваки трен проведен поред њега, трајало за нас неподношљиво дуго. На домак Цркве застадох задивљен. У ували, са свих страна окружена стрмим планинским обронцима прекривеним честером, сијала је под врелим августовским сунцем Црква Светог Илије. Путописац који није имао среће да сагледа величину у љепоту Православља, описао би је као малену грађевину, која заузима тек неколико метара квадратних. Ја угледах, захвалан Богу што ми даде очи да видим, а душу Православну да осјетим, величанствено здање чију је висину немогуће измјерити, баш као што је немогуће измјерити удаљеност земље од неба. Ја чак нисам био сигуран да ли се ова љепотица налази на небу или на земљи. Котлина бијаше премала да обухвати камене зидове њене. Све стијене којима се испуњавао хоризонт, као да су зудјеле да се уграде у ово Свето здање. Немаше зато тог метра којим би се измјериле димензије зидова њених. Звоно бијаше тако велико да се радосни пој његов чуо све до Москве. Доказ за то је и ова предивна руска породица која као да је изашла са неке илустрације из руских бајки. Доказ је и професор теолошког факултета из Москве, који је онако раздраган свиме што га је окруживало изгледао као дијете које се изненада обрело у продавници препуној слаткиша. Поређење се само наметало. Ово Свето мјесто подсјећа на бисер, који се Божијом промишљу, вијековима стварао под заштитничким окриљем шкољке.

Отац Бенедикт, окружен монахињама, стајао је пред Олтаром припремајући се за Свету Литургију. Ми остали окуписмо се пред вратима Црквеним, погнувши своје главе попут дјетета које чека да га помилује топла, заштитничка родитељска рука. Чак је и огромни црни снаучер који је дошао за нама, заузе своје мјесто у хладу испред Цркве не реметивши ни једним јединим покретом, Благословени мир овог тренутка. Лежао је мирно до тренутка када се завршила Литургија, а онда се споро премјестио у оближњи шумарак,тражећи већи хлад. Исувише су скромне моје литералне способности да бих описао Литургију. Не може се описат вјечност, не може се описати љепота и узвишеност Духа Светога, а Његово присуство се осјећало у свему што нас је окрузивало. У тренуцима када су Отац Бенедикт и Монахиње изговарали Оченаш и Символ Вјере, као да сам чуо анђеле. Никада нисам волио показивати пред другима своја осјећања, па још више приклоних главу како бих сакрио сузе које су саме навирале. Зачас, опет постадох свјестан своје наивности. Па ко обраћа пажњу на мене у овом божанственом тренутку.

По завршетку Литургије монахиње послужише кафом и соковима. Људи су тихо разговарали, очито свјесни светости мјеста на коме се налазе. „Доћи ће”, чух један глас. „Сваке године дође, и јутрос сам га чуо” рече човјек, а ја се радознало приближих помало постиђен собом јер никада нијесам прислушкивао туђе разговоре. Сваке године се појави на овај дан, и то увијек изнад Илијиног брда, и показа на врх који се издизао десно од Цркве. У тренутку кад Отац Бенедикт позва да приђемо Часној трпези, зачу се продоран звук. Окрених се у правцу одакле је долазио и застадох запањено не могавши да вјерујем својим очима. Огромни гавран кружио је изнад Илијиног брда, у једном тренутку полетио према Цркви застао мало изнад ње, а онда одлетио. „Ево дошао је да нас нахрани”, рече осмјехујући се Отац Бенедикт, као да се десило нешто свакидашње.

Па наравно помислих, силна Благодат коју је примио својим Богоугодним животом, учинила је да је ово за њега сасвим обичан догађај. „Како је све лако и једноставно у друштву ових људи”. Како су ситни и безначајни проблеми који нас притискају у оном развратном свијету„ помислих. Дошло је вријеме повратка. Сунце је већ немилосрдно пржило.Па наравно, што друго и очекивати на Илиндан. Монахиње и искушенице нијесу много причале, али се са њихових лица огледала радост. Било ми је драго што им својим присуством, нијесмо изгледа покварили овај незаборавни дан.

Нешо по обичају потрча уз стрмину мимо стазе, са лакоћом прескачући стијене. ”Гдје ти је смирење брате, зашто нас не сачекаш?„ добацих му ја у шали, а мати Ана , Игуманија Манастира Војнић ,додаде:”хајде брате,врати се доле„. Он се без ријечи окрену,и приђе нам постиђено. На трен осјетих задовољство што сам му вратио за ову тешку упалу мишића коју сам добио највећим дијелом, захваљујући његовом форсирању, али зачас тај осјећај замијени дивљење према овом младићу, и његовој побожности и кроткости. Ваљда одатле и толика љубав Оца Бенедикта, мати Ане и свих који су дошли у контакт са њим.

Негдје на пола пута до скита, професор из Москве, који је иначе докторирао на сектама застаде. Очито ненавикнут на врелину црногорског поднебља, тражио је да поједе нешто слано јер је претпостављао да му је пао притисак. Задивљујуће је са колико су љубави и пожртвовања, сапутници указали помоћ овом човјеку. Ведри Православславни дух ипак није изостао ни у овом непријатног тренутку. ”Иди питај га какве стипендије добијају новопридошли секташи„, рече један младић свом пријатељу,”то ће му најбоље подићи притисак„. Након кратког предаха на Скиту, гдје се окријеписмо хладном лубеницом, а ја Богами и часом хладне воде коју ми просу за врат, ко би друго него горе помињани Нешо, настависмо да се спустамо према Будви.

Уском стазом, поплочаном клесаним каменом из доба аустроугарске окупације ходао сам ,гледајући задивљено монахиње испред себе. По жестокој припеци, ишле су лагано, онако забрађене, носећи у рукама дрвене штапове направљене од грања. На ногама вунене чарапе. Онако задихан, док се зној сливао с мене, схватих, задивљен по ко зна који пут овог дана, да на њиховим лицима нема ни грашке зноја. Њихов је ход био нестваран, као да нису додиривале земљу, од дивоте призора, изгубих осјећај за вријеме и простор. Завртје ми се у глави. ”Како је Господ милостив, кад мени недостојном открива оволику љепоту, како је силна Благодат Духа Светога која на дохват леглу свих порока, створи овакве Свете оазе, пруживши свима шансу да укријепе своје душе чистотом Православне Вјере. Вратисмо се у град препорођени, спремни да се рвемо са искушењима до новог сусрета са Светињама које је Бог нештедимице посијао по овој дивљој и напаћеној, али Светој земљи.

(C)Невен Милаковић – Ликота

Оставите одговор

Your email address will not be published.