NE OSTAVLJAM TE SAMU – Vlastimir Ćirović

Прошена по ноћи
враћана по мраку;
твоја је судбина, везана за таму.
Само ја, лебдим над тобом, у зраку!
И никад’ те нећу,
оставити саму.

Понижена од својих
згажена у мраку;
нежна жено,
која разгониш таму.
Била си,
и још си увек заборављена, у браку!
Само ја те никад’,
не остављам саму.

Сунце си на небу
први зрак који гране;
измамиш живот:
лептиру и цвећу…
Још понека жена,
можда ми некад’,
душу гане!
Али тебе саму, оставити нећу.

Умираћу у сузама
гледајући себе;
молећи се за нас,
за узвишену срећу!
И последња суза на издисају, кад кане!
Ни тада те саму, оставити нећу.

Где год да одеш, да будеш,
моја је рука на твоме струку;
и кад’ душу будем предавао Богу;
повешћу те са мном,
одлучно и нежно, за руку!
Тебе саму, оставит не могу.

(C) Властимир Ћировић