NISU VIŠE LETA ISTA – Zlatko Knežević

NISU VIŠE LETA ISTA

Od onih dana i vreme je stalo.
Hodali smo tako po oblaku sreće.
Samo se smejala, pričala malo,
da voli maglu, rosu i proleće.

A tog leta mi je posla dobri Bog.
Ljubio sam njeno lice i njena ramena.
Voleo trag karmina sa obraza mog
i kišno jutro što joj u očima drema.

Ni leta vise nisu kao što su bila,
još muče me u oku te slike stare.
Zašto je ljubav vešto u očima krila?
Bejah zaljubljen u nju i zvuke gitare.

Dugo pamtih pesme što je snila.
Sad i one lako nestaše bez traga,
Ni leta više nisu kao što su bila.
Nisu jer,ni ona više nije moja draga.

(C) Zlatko Knežević