O SMRTI – Zoran Matić

О СМРТИ

Ноћас када Смрт до мене је била,
Када хтеде да крене кроз ноћ к’о вила,
Ја руку руком је такох,
Да остане ја је потакох,
А онда у мраку и тмини,
Где сенка на зиду мртва стоји,
Док знадох да она крај мене пстоји,
Тихо је питах:
” Зашто очи су ти снене,
Зашто туга у њима не вене,
Зато дахом дирнеш ми веђе,
Када плаштом йреко лица ми пређеш,
Зашто крај мене немо прођеш,
И ноћи сваке мени дођеш ?”

А Смрт још тише мени рече:
” У очима туга због тебе ми не вене,
Зато и очи су ми снене,
Јер ти који се не бојиш мене,
Сада више туге имаш од мене,
И срце твоје осетим кад’ пати,
Онда дахом на веђе ти свратим,
Зато ја теби дођем,
Да дам ти део мира,
Кад’ пред тебе прођем,
А онда побегнем, без тебе пођем,
И ноћас до тебе ћу бити,
Ти снове ћеш снити,

А дан кад’ дође,
Ја успомене старе око тебе ћу свити,
Јер теби време са мном још не стоји,
Радост у срцу теби предстоји,
Ја нећу ти речи шта за те постоји,
Ал’ знај,
Да са тобом бићу у ноћи и дану,
Да ставићу теби мелем на рану,
Када тмина око тебе се веже,
Када у срцу тугу ти привеже,
А сад ја морам поћи,
Мени кратке су ноћи,
Ал’ знај да ја теби пре снова ћу доћи,
И без тебе још дуго,
У таму сама ћу поћи.”

(C) Зоран Матић

22.11.2004. године
понедељак, дан 61.