OGLEDALA – Ranislav Šela

Presvukao sam se,
U onog skota,
Pred kojim svi stoje,
I gledaju,
Do dna,
A ništa ne vide.

Ili vide neke prizore,
Koje žele da vide
Koje smatraju postojećim,
Koje navodno,
Poznaju… Presvukao sam se,
U tog skota,
Kom svi gledaju u oči,
A da pritom,
Niko ne zna,
Kakve su im oči.

Ogledalo

Prvi je to skužio Narcis,
Pa se udavio,
U jezeru tajni,
Koje i danas postoji,
Negde tamo.

Gledam vas dragi moji,
Igrajući uloge,
Koje ste sami birali,
Svesno,
A opet pokajnički.
Eh, sad!
Ne ide to.

Prikazujući prizore,
Vidim gnušanje,
Neko,
Kao postojeće,
Kako to!?
Otkuda izlazi ta snaga,
Volja, Moć,
Poricanja,
Ahhh, pa nisam to ja !

Ogledalo

Kanda malko laže,
Pa si sad nešto ne ličiš,
Na sebe,
Pa si sad nešto malo,
Van sebe,
Ah izvini, ili tome mesta ovde nema.

Malo sam se uigrao,
Ulogom tom,
Koja me okupira,
Od rane mladosti moje,
Glumim okolinu svoju,
Koja se oslikava,
Jasno,
Poput neba u moru,
Na mom skromnom,
I osećajnome liku.

Ali likovi koje igram,
I koji hrabrošću plene,
Posle snage i nemaju,
Da se vide kroz mene,
Neki beže odma,
Neki ljutito prete,
A tek retki su oni,
Što upleteni u mreže,
Priznaju svoju,
Neizmernu sreću.

Ogledalo nam daje,
Jasnu sliku,
I spoljnji i unutarnji sklad,
Retkost je čovek,
Što bez stida,
Hrli,
Da ispravi stvar,
Koju vidi,
Jasno u odbljesku,
Svom,
Pomalo zbunjen,
Ali svestan,
Da je to on.

Nije red da glumiš nešto,
Da ulogu neku
igraš,
U zanosu scene,
Kad zalaješ
hrabro,
Ta budi spreman,
Na bes,
Uličnih pasa,
Iz blizine.

Ogledala!

(C) Ranislav Šela