Olaksanje duše Goran Todić

Zanemela ruka.
Ne piše više…
Uplašena primirjem u duši,
ne naviknuta.
Sama sebi neobična.
Čeka… Prikrivene znakove
samo njoj znane.
I nema tu prisile,
nema obmane…
Niti se pravila
unapred znaju.
Čeka,
da osećanja nabujaju
i poteku…

A onda se sve tišine duše
u reči pretaču,
i s radošću kliče,
kao novorodjenčetu,
“isteklom” olakšanju.
Svet se
drugim očima gleda,
zagleda,
onako kako to
samo pesnici znaju.

(C) Goran Todić