ŠTA REĆI – Milorad J. Nikić

Sta cemo reći onima gore
ako se sretnemo jednoga dana
kad pred nas stanu i prozbore
lica nam draga i dobro znana.

A tamo, gore mrak i večna tama
majčina duša, svetlost, kaplja, rosa
da li je to u njoj, il nama
od radosti, sreće, tuge i ponosa.

Sta reći dragom dedu i ocu u trenu
ko kome treba da zahvali, oprosti
na dobrom glasu, životu, imenu
za sreću, tugu, za sve radosti

Sta reći drugu,  a šta dragoj ženi
kad budemo beli, goli ko na dlanu
a Arhandjel i andjeli s vagom stanu
i dušu uzmu, za grehe kaznu golemu.

Ptici smo gnezdo boli vrhom štapa
i odozgo ptici pali kroz te rupe, oči
i majka im od tuge i bola svisnu, skapa
sta reći ako nam gore u oči skoči.

Sta posle reći jadnoj majci, kravi
čije smo čedo tele za gozbu zaklali
i eno sklopilo oči dok mu na glavi
još i sad viore rasuti čuperci plavi.

Šta zmiji što smo joj na glavu stali
reći, mravi je danima vukli, čupali
jablanu, boru, grane ruke sasekli
i samo rane, ožiljci rane ostali.

Pri susretu sa bakom iz tame ledne
vidimo drag lik i osmeh što blista
i pada ko melem što na rana trista
blago ko ruke samoga Hrista.

(C) Milorad J. Nikić