OPSENA – Aleksandra Pejić

OPSENA

Zašušti ponekad svila sećanja,
posteljno ruho na mom jastuku,
a ja, tebe željna, leno pružim ruku
i milujem tkanje od varljivih sanja.

Sa čežnjom mi slete poljubaca jata,
pogledi u tmini, dodira silina;
nudim ti odavno ispijena vina
a ti piješ mene usnama od zlata.

Uzglavlje nam tope šaputave reči.
Zavodim te pesmom, spokojna u sreći,
dok u tebi zanos vrti se k’o čigra!

Onda se, na koncu, pokidaju niti
ostarelog tafta što mi mladost kiti,
a sa mnom se drsko godinama igra!

(C) Aleksandra Pejić