Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 801
PESMA JEDNE SLABOSTI – Lidija Petrović 2007-06-15 19:14:06
Prazna soba.
Sat što otkucava.
Milion razloga izmišljam
samo da ispunim prostor.
Dosta mi je čekanja,
– ja hoću da postojim!
Provlačim se
kroz tuđu nevericu i odlazim…
skakutanja po priči o vetru
i lošem vremenu,
Tamo se vide moje prave boje.
Nije istrulilo od brige
svo moje strpljenje.
Još uvek postoji nada.
Osmehujem se bledim licima
na prozoru sećanja.
Od danas stanujem sama.
Samo još
da obrišem prašinu ispod očiju,
da ne nataloži se
suviše tuđih reči i uništi
mi lepotu.
Bar da sačuvam nešto
posle čega mogu da
napišem pesmu.
Da, kad se pogledam u ogledalo,
ne vidim samo
bivšu ljubav
u odrazu senki,
već iskonski strah
od neizvesnosti sledećih susreta.
Bar da ostanem verna sebi
dok drugi prolaze
i ne žele da
vide i okreću glavu
i osmehuju se i nekako nespretno
prikrivaju svoje slabosti
i nestaju negde
u izmaglici svoje svesti.
Uvek ću videti dalje
od horizonta prodornih očiju
i razumeću više
od dirigovanih reči nepomičnih usana.
Ali neću shvatiti,
sve dok tužno dete ne nauči,
da njegova ljubav,
ne može svakome vratiti osmeh.
(C) Lidija Petrović
