PRIZNAJEM – Vlastimir Ćirović

Живим свој унутрашњи свет,
борећи се, да упознам себе;
малена ми снага окове да сруши,
а прејака жеља и мисао на тебе.

Мисао да кривим!? Знам да није добро,
порећи ћу истину у души;
ако другом мишљу и заварам себе,
та мисао ће ми душу да угуши.

Да се борим, нећу вечно моћи,
поклекнућу у уздаху старом;
одаће се та жеља за тобом,
и загрлит’ ме, очајничким жаром.

Стално се боре мисао и савест,
у тој борби душа ми страда;
можда ми мисао превисоко лети?
Али и савест, пониско ми пада.

Све сам ближи сопствееној истини,
савладаћу, мач варљиве савести;
дозволићу, нека борба траје,
истина да завлада колебљивом свести.

Одричем се и утехе и сласти,
подмуклог издајника стварности;
превише је јака истина моја,
коју вечно носе и душа и кости.

Борићу се да победим очај,
у њему ћу са истином живети;
помирићу се и са грешном сузом,
у којој ћу Бога, над ђаволом видети.

Тражићу мисао с мишљу да се бори,
па нек душа: у тој борби страда;
а знам: да само једна мисао постоји,
и да је она, узрок мојих јада.

(C) Властимир Ћировић