PROPAST NARODA – Zoran Stevanović

ПРОПАСТ НАРОДА

Ово беше мука, од давнина не веровасмо
У српство, у браћу и сестре,бежасмо од рођене крви
А одувек, када беше рата, ту бејасмо први
Бојевали и умирали храбро, поносно и часно…

Нестајемо,… полако као стари народи,
Ни српкиња више неће србина да роди,
Јер зна шта га чека, пропаст српско рода,
Морталитет расте, ваљда то је мода…

Штета, леп беше овај словенски народ,
Тешку прошлост имаде,
и он у прошлости остаде,
У блато паде,…
Боже па шта нам то раде…

Одлазе душе младе, далеко где их чека “неко”,
Са шареном лажом и шаком пуних пара,
Где суровост на земљу и најхрабрије обара,
Да се врате у отаџбину, да кажу, он је сам то стек о.

Моји драги Срби, спадосмо на ниске гране,
Полако бројимо и ове последње дане,
Ал све је ово Божија воља,
све је у његовим рукама.
Молимо се браћо, да не дочекамо
судњи дан у тешким мукама.

Зоран Стевановић