DOBRO JUTRO! II

Bez tvog:
”Dobro jutro, Ljubavi!”
ne umem da zakoračim
u novi dan.

Samo odlažem
neminovno.

Čvrsto zatvorenih očiju. Telefonske žice
pomršene i pokidane
po daljinama.

Šine napustile koloseke
sa naših pruga.

Vozovi zaustavljeni
na pola puta
gube svrhu
svog postojanja.

(C) – Zorica Aćimović

Небесен леб

несоница
ко црно грне
сред поле што врие
со
мрави црни
ме мори
колку животот сал сон
и сенка ми бил
и какво сî
семе
од сî несторено
сум скрил
а јаве
можело да биде
и друг некој
јас
а сепак
низ сон
и сенка
‘рти пламенче
среде зборот мој
никулец
незгаслив
низ кој сето време
ко леб
од небо
што се симнува
еден ден еден миг
ќе го видиш
осветлен
од животот мој

(C) Borce Panov

NEČISTE

Sve su bile različite
Slic im iš’o do u beskraj,
Od loše do naročite
Za radost, al’ i za belaj. Odbijaše se u svemu
No, po jednom behu iste,
Pitate me:”A, po čemu?”
– Misli su im sve nečiste.

Prva ljubav, mislih prava
‘tičja krila sam joj dao
Izdade me zabadava
Al’ se nisam ja predao.

Rezervisan bejah s drugom
Ne ljubih je bićem celim,
“Jahala” se s mojim drugom,
Nisam mog’o s njim da je delim.

Taktiku sam posle menj’o
Dizgine sam zatezao,
Češće pad’o, neg’ se penj’o
Zbog žena sam isčezao…

(C) Dejan Milojević

РАСПУСТИ КОСЕ ДРАГА

О људи шта се то збива
плаве увојке скрива!

Распусти косе бајне,
скривене твоје чари,
распусти ноћне тајне,
распусти пролазне ствари. Распусти косе драга
нек тапшу твоја рамена
к`о планинска река бајна
ветром занесена.

Распусти чари низ поље
нек иду куд мисли их носе.
И мимо твоје воље
распусти бујне косе.

Распусти, нек злато засија,
нек покажу своју чар,
распусти јер мени прија,
дај ми косе на дар.

И Сунце се румено сјати
јер лепше на свету нема
кад сјајне жуте влати
падну на твоја рамена.

Распусти танане власи
да знају најлепша да си.
К`о пуна месечева мена
нек сјаје кад месеца нема.

Предраг Виденовић

NE TRAŽI ME VIŠE…

Bila sam mladost
koja je jedva čekala
da se razbokori
u lepoti življenja. Ušetao si mi u život
kao šetač mojim stopama.
Ni slutila nisam
da ću postati Amorov ranjenik.

Tvoje reči mi odzvanjaju
kao dobovanje potkovanih konja
u galopu po kaldrmi.
Skupila sam ih u nedra
i pretvorila u jecaj.

Slile su se suze
ko zna od kada
spregnute u očima.
Izmešane s kišom
odnele su
poruke boli i tuge.

Sada,
kada sam pokidala sve ulare
kojima si me vezao,
šćućurena u zagrljaju drugog
duša mi se probija
kroz senke visokog drveća
lako kao pero
i osmeh mi licem titra.

Ne traži me više
u mirisu jorgovana.

(C) – Sanja Petrović

Poštovani pesnici

Kako
je preuzimanje Knjige *PRVI PUT* u Latiničnoj verziji pri kraju, a
mnogi pesnici, (medju kojima je Marko Mihajlović najuporniji), žele
svoj primerak na ćirilici, odlučili smo da drugo izdanje naše
zajedničke knjige odštampamo na ćirilici.

Ovim Vas pozivamo da se prijavite za ćirilično izdanje i navedete koji biste broj knjiga preuzeli.

Поштовани песници,

Цена
књиге *ПОЕЗИЈАСЦГ – ПРВИ ПУТ* – ћирилично издање – у претплати износи
120,00 динара по једном примерку, колико је била и за латинично издање.

Планирано
је да II ћирилично издање буде одштампано до сајма књига у Београду.
Сви до сада пријављени песници могу уплатити жељени број књига на рачун
Културно-Просветне заједнице Крушевац 840-780668-92 и о извршеној
уплати послати обавештење на mail: pesnik@poezijascg.com

ДОРУЧАК ЉУБАВИ


Окупана
Миришем јутро
После кише

Везани пас нервозно
Звецка ланцем Смешим се
Новом дану

Многе је страх
Буђења се боје
А живот је у нама
Као сунчев зрак

На доручак, Љубави
Чујем гугутку са гране

Нека ти света птица
Са тајнама
Слети на длан
И срећу донесе.

Љиљана Милосављевић

Ljiljana (u sredini) kod Jakšića u Krčedinu

SMISAO

I besmislica ima ismisla
i početak kraj
i pakao raj
i blizina daljinu
i vrućina hladovinu
i neizvesno ima izvesno
i istina neistinu
i slast gorčinu
i juče ima danas
a danas – sutra
i svemir daljinu
i većina manjinu
i pomračina tminu
i vetar promaju
i pesma istoriju
i želja pozadinu. I gle,
za promenu,
danas se ponovo
misli moje kotrljaju.
I ko bi znao
da li sabotiram
ovu misteriju,
i ko bi zao
zašto si izvan mene
zašto nemam te
za sudbinu?
Moj si nedostatak.
U željama,
strahovima, strastima.
Grešim čak i u mislima.
Ja i ti !
Ili sam to samo ja?
Ili je život
utehom
inspirisana fantazija ?

(C) Zorica Brkić

KULTUROLOŠKI PROJEKAT – JUHORSKO OKO
*14 književna kolonija SVOJNOVO od 18.07. do 14.09.2008. godine*

U nastavku pročitajte PLAKAT i osetite deo atmosvere


Divna Bjelić (desno)

Jovan Mihailo

Ljubica Vukov Davčik (stoji)

Aleksandra Pejić i Sanja Petrović

NAJTOPLIJE RUKE

Sjećam se njene drage ruke
Kada se spusti na moje lice
Sjećam se kako je najveće muke
Liječila onako… hotimice; Jednim dodirom
Toplijim od čaja
Sreću je pravila
Od očaja.

A gdje su sada te najtoplije ruke!
U grobu mlade, hladne leže.
Ne znaju da više za moje muke
Lijeka nema pa me steže,
Nesto čudno
Nevidljivo teško
Oko srca i hladne duše,
Koje sada bezvoljno kuca,
Jer mu je užasno…,
jer se ruše
Svi snovi i opet navaljuju muke…

Gdje su sada te najtoplije ruke.

(C) Duško Vujović

ZOVEM TE, LJUBAVI

Zoveš se Ljubav.
A ne odazivaš se kada
vapiju za tobom. Zoveš se Andjeo.
A krila andjelka smrvljena su
i pocrnela.

Zoveš se ljubav.

Zoveš se Moć.
Moćna si kada zbog tebe
umiru grešnici.

Zoveš se Pobeda.
Beskrupulozno i čvrsto
gaziš sve dalje.

Zoveš se ljubav.

Zoveš se Sloboda.
Da bi zavarala nesposobne
da te shvate.

Zoveš se mrt.
Jer, besmrtni su oni koji
te upoznaju.

Zovem te, ljubavi.

(C) Svetlana Djurdjević

NE PLAŠI SE

Kad Mesecu
trag budeš nasao
doleti
dok te jutro
ne odnese,
prozor je moj
otvoren. Ne plaši se,
samo će noć
biti nemi svedok,
a kiša će oprati
sve tragove.

Kad Mesecu
trag budeš našao,
čućeš moj glas.

(C) Bogdanka Rakić

NA IZLOŽBI KIŠOBRANA

Nošena misaonim izvorima,
rečima i nadanjima,
pritisnuta tonama besmisla
često osećam poplavu u očima.
Tad poželim kišu. Uporno se trudeći
da bar namirišem sunce
uvek kad u Londonu pada kiša,
krenem ja bez ulaznice,
na tu izložbu kišobrana.

Tad ne vidim ni ljude,
ni njihova lica.
Kao da pobegnu sa ulica.
Ne vidim ništa,
osim pola miliona kišobrana.

Vidim samo žute, zelene
i sve šarene kišobrane.
Vidim i one najbrojnije crne,
odbačene sa strane,
zbog iskrivljenih i polomljenih žica.

Vidim i one crvene,
što se sijaju kao zrele jagode.
Najjasnije vidim one plave,
što su, dok ih kiša kvasi
kao tvoje oči i morski talasi.

(C) Vida Nenadić
11-08-2008, London

TI SI MI SAN

Znaš li,
o da li znaš,
šta sanjam ja. Znaš li da sanjam
cvijetne livade
pune rose
i tvoje noge bose,
dok ljubim ih ja.

Znaš li tumačiti san?
Ja neznam,
ali zato znam da sanjam
tebe lijepu, zanosnu,
Balkanku ponosnu,
ljubav moju veliku.

(C) Božo Popadić Aktus

SAVRŠENA ILUZIJA

Razmišljam
Umišljam
Sanjam

Slikam sliku
Pejzaže
Beskrajne portrete
I jedan poseban život Zavijem kist
Napravim mrlju
Meni nerazumljivu

Dodam malkice
I mutne vode
Tek po dvije kapljice
Na svako ucrtano polje

I nadam se
Sanjam

Bajam čarolije
Bacam kaste
Izmišljene magije

Kroz izgovorene riječi
I alatku tog portreta
Uljepšavam pejzaž zemaljski
Što nadilazi okvire slike

Po završetku
Izjednačavam tonetu
I njenu ljepotu
Sa ostatkom pejzaža
Koji nacrtah od ostataka boje

Na kraju
Lijepa je ispala
Ta slika
Moga sna
Slika, moje prve ljubavi

Djevojka,
Savršene iluzije…

(C) Mirza Omerašević

MOJA SUDBINA

Molio sam nebo i iskao je od plavih zvijezda

Opisivao je često kidajući sebe

Jedinom prijatelju najtamnijoj noći

Ali čak ni njoj nisam vjerovao

Da će se ona pojaviti i doći. Rado bih bio napustio ovaj svijet

Ako nje zaista u njemu nema

Gore je ovako umirati polako

Ako je budućnost već sada uspomena.

Želim da poslije nepravdi i patnji

Ako još vrijedi pričati o životu

Makar na trenutak sanjarim o sreći

Ako ti ljepše ime ne znam reći.

Rado bih nekad otvorio dušu

I porušio u sebi sve stare brane

Ja i ne sumnjam u tvoje povjerenje

A′l me još bole nezarasle rane.

Boli me ponekad i misao o tebi

Ako nam sudbina ne bude sklona

Rado bih tebi dao njeno ime

Al′ ti si već ionako za mene ONA.

(C) – Luka Lune Jović

Dajana Diverno

Spale i Dajana


Dajana i suprug


Ljuba, Dajana i Spale


Pero Peić Tukaljac. i Dajana Diverno


Prosidba: Predrag Opalić prosi Dajanu


Pozdrav publici na kraju predstave


Poklon publici


Publika


Domaćini i gosti


Slika za uspomenu sa publikom


Koktel na kraju predstave: Spale, Toma i Dajana

STRAH

Tek se iskra budi,a mi već zebemo
Šta ako se vatra prerano ugasi,
dune vetar hladni i polomi grane,
i kiša nas opet do kostiju skvasi? Al ipak se tako čudno razumemo,
jadno drugom misli potkradamo smelo.
I ćutanja duga vezuju nas- znamo
i bore nam iste prošaraju čelo.

Pa bezimo svako iza svoga zida
uplašeni zeljom što se na tren rodi.
A svesni smo da tu nesto čudno ima
sto nas tako spaja, sto nas dalje vodi.

(C) Svetlana Biorac – Matić

ZA ILI PROTIV?

Za ili protiv?
Sutra ili sad?
Negde ili nigde?
Star ili mlad? Hoću ili neću?
Hteti ili moći?
U zlatu il smeću?
Stati ili proći?

Otići ili ostati?
Gledati ili žmurati?
Šaptati ili vikati?
Pitati ili ćutati?

Za ili protiv?
Njega ili nje?
Jeste ili nije?
Ništa ili sve?

Belo ili crno?
Sreća ili tuga?
Kamen ili zrno?
Prva ili druga?

Kiša ili Sunce?
Mana ili vrlina?
Razum ili srce?
Leto ili zima?

Za ili protiv?
Ni sam ne znam.
Hoću ili neću?
Odlučiću sam.

(C) Zlatko Knežević

SANJAČ

Ošamućeno ljeto;
oblaci, kiše, munje..

Skliznulo brdo preko puta,
poplavljeno polje,
šumi rijeka široka, žuta
Neka čudna magla, prozirna
se vuče
Ptice, tihe, lepljive
u granju čuče. I sve je nešto pogužvano;
vrijeme, sjećanje, dan…
al` cvjetić jedan crveni
stidi se, u prikrajku sanja
nedosanjan san.

…..

Samo je srce iskreno
u grudima svim
jer, ono voli il’ ne voli
sve između, prije, poslije..
njega se ne tiče.
To ide iz glave,
iz pjesme, iz priče.

Dozvoli mi cvjetiću mali,
dozvoli da sanjam tvoj san
i ja sam sanjar..
volim da sanjam
jutro, sunce..

Vječiti dan..

(C) Mile Tešanović

TRI PRIČE ZA LAKU NOĆ

Ispričaću ti priču
o tome
kako sam onda
ostala tamna
kao granat
usred
srebrnog pira
tudjinaca
ravna
pučina presahla
izbrazdana
u mulju
srcolovki
i  sumnjivaca
kako sam bujala
u prokleti
dremež
izmišljenih
oplakivanja
jeftinih
obeščašćenja
jer ti kad si otišao
ja sam zakasnila na
poslednji voz
za preraspodelu
gena *

I ispričaću ti
kako sam onda
uklela samu sebe
od Boga sam
datom strelom
sejala Sukubuše
odelom igračice
na žici
jahala sam
po tri crna vraga
kao jedno staro kljuse

*

Reći cu ti dragi
i sa mog su lica
otpadale suze
ko sa grudi mojih
bakarni dugmići
skiptar
sve nemoći
ne zalivši mleo
prizvaše se
vodopadi s’ neba
posred
lelek gora
u bengalske ruže
cvale su vrbene
znam da misliš
žuriš
a da nećeš stići
ni pruge ni mora
da otplačeš
mene
moraš dotaknuti
jedno do dva dna
a ja nemam ničeg više
do svetlosti
za glazuru
tvoga mirnog sna
i plašim se
probudiću te…

(C) Svetlana Poljak

САН

Сањам земљу поштења
у којој владају истина и спокој,
велику лепу земљу помирења
и све нас да живе у њој. Сањам земљу мира
и у њој народ свој.
Преда мном већ видим земљу без пира
и тебе да живиш у њој.

Сањам земљу среће
у којој смо сви сестре и браћа.
Свет љубави без несреће
у коме се добро добрим враћа.

Сањам земљу благостања
и у њој  народ свој.
Мислим да и Бог сања
све нас у земљи тој.

Сањам и желим, заједно с вама,
да свако биће кад легне да спава
бољу земљу сања са нама
и сан ће ујутру постати јава.

Предраг Виденовић

Toplica Jevtić slika

Igre bez granica

NETAKNUTI POGLEDI

Ponela sam letnju sušu
na svojim stopalima.
Udišem vetar da oteram bol. Mesec se gasi.
K’o zrikavac,
pritajena
iz zasede
gledam prostransvo,
koje nema puta…

Tvoj glas razvučen
kroz  moje  misli…

Nemir po meni hoda:
Osećam se krivom;
Kao da sam te ostavila
i pobegla.

Da mogu
ove bih stihove
spustila kraj tvojih nogu
i probudila zvezde
u našim netaknutim pogledima.

Samo tebi mogu reći
kako mi je.
A ko će me razumeti
ako nećeš Ti?

(C) Lepa Simić

ПЕСМА КОЈА НЕ ЖЕЛИ ДА СЕ ЧУЈЕ

Осећам у овом трену
Негде у заумљу
Песму која не жели да се чује
Јер њој је лепо
Само док је слутим
Нерођену
Док дубоко
У нутрини мојој самује А како је мени
У црноме дану
Српске историје
Кад ме наш Вид свети
Опет враћа на оно поље
Што се још увек у крви пени
Њу ни брига није
И мисли да је тако
И за мене боље
Ал једнога дана
Кад и у њој све прокључа
Неће бити више сама
Кренуће снажно у нова прегнућа
Водећи и мене на оне стране
Где чим се смркне
Тајно сунце гране
И бићемо тек тада
Истински другари
Од којих ни један ни други
Више за боли древне не мари
И предаће се сложно
Некој новој туги

Драган Борисављевић

На Видовдан 2008.

ДРАГАН БОРИСАВЉЕВИЋ

18400 П Р О КУ П Љ Е

Бошка Југовића 21

О27 326 200 064 30 45 241

ПОЗЛАЋЕЊЕ ДЕМОНА

Стаза која води у процеп…

Мелодија бескрајних ноћи

И руке које грле једно беживотно тело…

Кутија у коју су скривене твоје сузе, њихове моћи.

И пијавице које сишу наш идеализам смело. Искушење које води у вихор срама,

Круна безграничне људске глупости

и триумф кретенизма над мудрошћу, вечита драма…

Сенка човека

Што остала је после бесмртне песме

Позлаћење демона да чека

Да му удахне живот јер нико други не сме.

Јелена Бандић

BEZ ČUDA

Shvatio sam nužnost životnih obmana,
Ne ropćem protiv kobnog svog udesa,
Ne pati mi duša od čame, od rana,
U stradanju nema pomoći ni čudesa.

Sergej Jesenjin – MOJ ŽIVOT

Dok protiče život promenljiv ko reka,
Na srcu polako zarasta mi rana.
Spokojne se noći smenjuju u dane.
Shvatio sam nužnost životnih obmana. Predstava se ova završiti mora.
Na kraju balade spušta se zavesa.
Aplauza nema, uzburkani treni.
Ne ropćem protiv kobnog svog udesa.

Osvanuće sutra sećanje na juče.
Pokazaće savest gro vrlina, mana.
Osmehom vedrim dočekujem jutra.
Ne pati mi duša od čame, od rana.

Prodjoh pokraj sebe zagledan u nebo,
Ovde živi sanjar. Moja je adresa.
A utehu nadjoh u pesmama davnim.
U stradanju nema pomoći ni čudesa.

(C) Aleksandar Drndarević
Ćuprija

PRELEPA NADA

Moja školska druga umna. crnooka,
Lepa kao čežnja, ko najlepši san…
Uvek čila, ljupka, vitka i visoka,
Pri susretu svakom ulepša mi dan! Ona me vraća u najlepše dane,
Kad mi kliče ime, kad mi ruke pruža,
Dok joj laki lahor mrsi kose vrane,
A lice joj plamti ko rumena ruža…

Prelepu Nadu- još ne sveli cvet,
Tu divnu, smernu moju školsku drugu,
Slučajno videh u ratu, kad nas je svet
Zavijao u crno, bacao u srdžbu, bol i tugu,

Kako, pod suncem u zenitu,
Kao Spartanka neka
Što sina na štitu,
Il sa štitom čeka,

Prati paradu NATO dželata
Dok ruše most kod Kastrata.

U haljini zelenoj ko trava
Stajala je setna, tužna, brižna,
Ljupka i hrabra- Topličanka prava:
Dostojanstvena, gorda, nedostižna…

Iz njenog srca Toplica mi teče,
Al tinja tuga u očima vranim…
Od prve bore kad čelo zaseče
I tuge za dragim kako da je branim?

Ovde u gradu mladosti naše,
Gde njen dragi u miru počiva,
Gde nam školski dani odavno prestaše,
Ona svojoj deci vedre dane sniva.

Sve čari umne, smerne, časne žene,
Kao u ikone čedne, zrače oči njene.

I danas, Prelepa Nada iz Belog Polja,
Lepa kao čežnja, ko najlepši san,
I pored teških ratnih nevolja
Pri susretu kratkom ulepša mi dan!

(C) Miljojko Milojević

ЕЛА

Ела Лазаре, ела Слободане,
Небеска Србија Вас призива,
Отачество слави ! Умирали сте свесни
Завршног чина.

Свако на својој Голготи,
Свако на своме крсту.

– СВРШИ СЕ! – рече Господ.
– Сврши се ! – рече Лазар.
– Сврши се ! – рече Слободан.

Ела Лазаре, ела Слободане,
Видовдан вас уздиже.
Косово и Милош повезују.

Роду сте дали све:
И срца и душе и главе.

– Не мерим каква сила
Стоји испред мене,
Већ какву светињу браним ! –
Каза Лазар у освит битке Косовске.

Слободан у Хагу каза исто.

Судили им тужитељи и џелати.
Кадија и тужи и суди.

Бог славу дели.

Ела Лазаре, ела Слободане,
Ела Србијо!

РАдивоје Миладиновић – Пацко

PRIJATELJ IZ BAŠTE

Sinoć sam ukrao cvijet iz njene bašte,
Mirisao ga na uzdah a on mada na muci,
Nije znao koliko divne čeznje i mašte
Poklanja mi, venući u mojoj znojavoj ruci. Pričam sa njim ko s drugom, noć prolećna duga;
Njena ga je ruka gajila tu pod svodom.
Kasno je-idem kući, zalicu sebe i druga
Sebe rakiom nekom a njega… običnom vodom.

(C) Duško Vujović

ZAGADJENJE

Crn dim “kulja” iz gradske toplane
Ministar nam ohrabrenje šalje:
“Vrlo brzo on će da nestane,
Vetar će ga oterati dalje.” Moravom se širi naftna mrlja
Ministar nas, ipak, uverava:
“Neće Dunav da nam se zaprlja
Prečistice njega reka Sava.”

Još iz doba neke tamo Juge
Ista kola drumovima gaze
Titov voz jos tare naše pruge
Mladi “preko” zauvek odlaze.

Sve po starom – navike sve gore,
Svest sužena, novac ispred zdravlja,
Za fotelju svi se danas bore:
Zagadjenje Srbijom upravlja!

(C) Dejan Milojević

HRID LASTAVICAMA LJUBI PJEŠČANI ŽAL

Plešu vodoskoci mojim kesten
zjenicama,
pršti ovo srce rojevima
zvijezda,
pjenušaju mi riječi poput
morske pjene,
čigrasto grlim barku boje
pahulje,
zaljubljen ljubim ovo sneno
jutro,
vjetar šumeći osmjehnutim oblacima
svira,
muziku samo našu toplu,
bajnu,
teško je bilo skrivati već
dugo čuvanu tajnu… Daljina me bokorima crvenih
ruža,
kao ovo more opija
tobom,
neka ti moje duše
lastavice,
ponesu poljupce morske soli
sobom,
tragovi do tebe ovdje mirišu na
smokve,
al`tebi na jastuk nek`ovlaš spuste,
cvijetove sljezove boje,
pogledaj bebano moje čist put
ka meni…
moj je sad u moru hrid,
a tvoj je žal pješčani…

(C) -Davor Slavnić

Jutro Preobraženja Gospodnjeg…
19.avgust 2008.

Kao na svakoj slavi prvo je presečen kolač
Bratislav Spasojević i Mića Momirović


Zorica Marić, Dragan Todosijević i Ljuba Obradović

ЕЛА


Ела Лазаре, ела Слободане,
Небека Србија Вас призива,
Отачество слави !

Умирали сте свесни
Завршног чина.

Свако на својој Голготи,
Свако на своме крсту.

– СВРШИ СЕ! – рече Господ.
– Сврши се ! – рече Лазар.
– Сврши се ! – рече Слободан.

Ела Лазаре, ела Слободане,
Видовдан вас уздиже.
Косово и Милош повезују.

Роду сте дали све:
И срца и душе и главе.

– Не мерим каква сила
Стоји испред мене,
Већ какву светињу браним ! –
Каза Лазар у освит битке Косовске.

Слободан у Хагу каза исто.

Судили им тужитељи и џелати.
Кадија и тужи и суди.

Бог славу дели.

Ела Лазаре, ела Слободане,
Ела Србијо!

Рaдивоје Миладиновић – Пацко


Ljuba Obradović i Mikica Rakić


Veličković Slavko i Mikica Rakić pevaju


Nada Novaković i Miloš Milošević Šika iz Moravskih tokova

Dok protiče život promenljiv ko reka,
Na srcu polako zarasta mi rana.
Spokojne se noći smenjuju u dane.
Shvatio sam nužnost životnih obmana.

Predstava se ova završiti mora.
Na kraju balade spušta se zavesa.
Aplauza nema, uzburkani treni.
Ne ropćem protiv kobnog svog udesa.

Osvanuće sutra sećanje na juče.
Pokazaće savest gro vrlina, mana.
Osmehom vedrim dočekujem jutra.
Ne pati mi duša od čame, od rana.

Prodjoh pokraj sebe zagledan u nebo,
Ovde živi sanjar. Moja je adresa.
A utehu nadjoh u pesmama davnim.
U stradanju nema pomoći ni čudesa.

(C) Aleksandar Drndarević


Todor Petrović, Miloš Milošević Šika, Velibor Lazarević…

NIJE MI NIŠTA…

Ponekad je ništa dovoljan razlog
da sve ustrepti kraj očiju budnih,
Da magla zablista i zaiskre lica
nekih mozgova ludih. A nije do priče, nije ni do suza,
Tek u pogledu nazire se tuga.
Nije ni do bliskosti, ni do ostavljanja,
Već je nešto kao seta- kao večnost duga.

Valjda su ti dani prevršili meru,
jer i tome mora doći kraj.
Samo to ponekad zna da ošamari,
pomuti razum do u beskraj.

Ume da potraje, ali i da prestane,
moć je toga uvek neizvesna.
A moja vera kosi se sa tim
tako što se ubroji još jedna pesma.

I dok poentu pokušavam da stvorim,
ugrušak te nedaće da prospem,
Ja i dalje strepim da li će otići
ili ću morati ja da odem.

Da svejedno je, ponekad, tešim se
i počinjem sa odricanjem svega.
A onda slučajno smer preokrenem
i oslobodim se svih suvišnih stega.

Malo lakše postane mi tada,
kao spokoj srce kad preplavi.
Žmureći hodam ka novom svetlu,
opet da želim i želje da ostvarim.

(C) Lidija Petrović

EROTIKA

Erotika – puštam da me nosi niz snove.
Tako samo plovim i širim dlane
i pokušavam da obuzdam sebe.
Sve misli lude i žudne ka tebi plove,
lete i hrljaju nesputane, same.
Svake noći na dnu duše tražim tebe. I maštam o nekim povezima od kože,
maštam da se stapam sa tvojim tenom,
a tvoje ruke su kao okovi na mojim grudima.
Maštam i maštam. Ludi snovi se množe,
a čine me čas uzdrhtalom, čas poniznom, snenom.
Skrivam te strasti svojstvene ljudima.

Erotika! O tome bih da ti pričam sada,
više nisam sputana, više nema kraja
a smišljam neke lude stvari da probam sa tobom.
Drhtim svaki put kad noć kao pero pada,
i želim te, želim, želim do beskraja
da vodim te uzdrhtalog i strasnog sa sobom.

I tako na tim talasima ludi snovi se množe
sve se vrti kao čigra u takvom spletu,
dok na oblaku strasti koračam, putujem.
A spremam ti već neke poveze od kože,
i nekoliko lanaca da te okujem u cvetu.
Erotika?! Pa da! O tome bih da diskutujem.

(C) Dajana Diverno

Блиставости моја

Ја сам те волео
дуго
волео необично
некако тихо
посве тихо
као кад волиш музику неку
ил небо плаво. Ја сам те волео
чудно
некако посве чудно
као кад мислиш о месецу нежно
ил о снеговима рано.
Ја сам те волео нестварно.
А да сам био ближи
волео бих те непрестано
ил пак посве бескрајно
као кад волиш
у постељи белој
сенокосу ружу тек убрану
ил звезду неку заувек незнану.
Некако далеко
некако нежно
некако лако.
А кад се пробудим
на постељи мојој
од свемирних боја
лежаше рука твоја
до мојих снова
коју сам волео нежно
блиставости моја.

Peer Sever-Sena

DOK SPAVAŠ

Kako si lepa
i dok sanjaš!
Jesam li ti to već rekao?
Tvoje prelepo telo
sklupčano je u znaku ljubavi.
A izraz tvoga lica
daje impuls mome srcu. Ja ću ove noći
dok spavala budeš,
biti čuvar tvojih snova.
I pričaću tvojim snovima
da ti budu lepi.
Da ti prave osmeh na licu.
Kad ne budem spavao pored tebe,
da znam da mirno spavaš.

Bojim se pokazati ti
koliko mi je do tebe stalo.
Bojim se reći ti
budnoj neke reči.
Pa dok spavaš i sanjaš,
ja šapućem te reči.
Sakrivam misli od tebe
i krijem u njima ljubav.

Dok spavaš
Dišem nečujno,
zaustavljam dah
da te ne probudim.
Molim vetrove
da ne ljuljaju grane,
da te lišća šum ne razbudi.

I okean molim
da prestane sa talasima.
Tako ga molim
da bih mogao
da ispustim sva mora
kroz vrtlog zemlje.
Samo da osetiš mir
u svom snu.

A blistavi mesec preklinjem,
da ti obasja tvoje lepo lice,
da ga mogu gledati i upamtiti.
Kako si lepa dok spavaš.
Ti koja si nastala iz mojih misli.

Beskrajna ljubavna rugalica

Fali mi jedan mali
kad nije tu.
Fali mi da ga podbocnem:’Maliii!’,
a on veći od mene.
Ja njega ‘boc’,
on meni ‘šib’ pogledom.
Ja ‘šib’ ,on ‘kez’
i eto ti zez. E,baš nisam ljuta kad me ljuti!
E,baš uvek priča!
E,baš priča i kad ćuti!
I svaka  mu priča ista… I kad nije.

I kad spava kod njeg’ ne postoje ćutanja!
A meni fino.
Gledam.
Ne znam šta sanja
…ali slušam.

Njegova priča se šunja k’o duh
i liči na veselog i bucmastog Kaspera.
Njegova priča je u stvari nešto moje
i šta god uradio ili rekao
tu je duh da se k’o Sunce nasmeje.
Kasper je moja uvek prisutna majčinska ljubav.

E i taj Mali mi kreditnu karticu jednom mazn’o,
a par puta zloupotrebio.
Spetlj’o me objašnjavajući mi
kako da igram Travijan
pa ispado’ kompletni pavijan.
MP4 je četri meseca ček’o,
a jedan mesec mu izdržao.
PS2 treba dobro nagaziti
-tako će nesmetano raditi.

K’o što je radio radio,
dok mu neko nije rek’o šta je sve unutra.
Ima kolca- zupčasta a okrugla,
ima konac,
rastegljiva guma,
neke šipke(Lako se lome),
lampice(Koje mogu da povežem s baterijom…
U šteker neću da ih guram-tamo sam gur’o makaze.
Sva sreća nisam mog’o da dohvatim sklopku u to vreme.
-I!? – Radila! Ko bi danas pravio zvrčke!?).
Onda…ima nešto što se pokreće i stane gde su brojevi
(Više se ne pokreće).
Plastiku s brojevima ću iskoristiti kao lenjir
pošto sam moj baš juče raskomadao
kad sam druga izudar’o .
Jes’ centimetre ću onako-otprilike.
Samo da je prav!
Ako nije-turpiju za nokte ima mama.
(Još što-šta sam raskomadao
i mor’o bi’ da rasturim još što-šta
da bi popunio inventar)

Njoj eto gumica.
Pokid’o sam je
al’ očas posla
sad ću ja to da zavežem
(Hteo da proverim kol’ko se rasteže.
Ništa nije bez razloga!)
pa nek’  popritegne kosu
il’ neku teglu s džemom.
Ono drugo više volim.
Ono prvo,bre, samo opada.
(I ne treba mi.)

Konac isto-nema da se baci!
Mislim ja na sve!
Ima da napravim jedan  Yo-Yo – od dva,
i ima da ga imam dok ga ne bacim
il’ iskidam konac…
Sve jedno kako-ima da ga nema!

Kolca za uspomenu neka čuva
-kad ih vidi da se seti da j’ imala radio…

Nek’ ih čuva,možda mi zatreba.
A ‘oće!
Drpiću ih
-ne volim da je tužna .
Ne volim da se seti da nema radio
i da, kad-tad, mora da kupi drugi,
a nema pare…
Ali  sakuplja!

Ja nemam u planu drugi radio,
kao što nisam imao ni onaj prvi.
Planiram nešto drugo. A šta?
E pa reći ću joj kad dođe njeno kad-tad.
Neće ni primetiti da je kupila nešto neplanski.

Ona je takva.
Ode da pazari suknju,
dođe s’ cipelama.
S lakoćom ja nju
oko malog prsta!
Još da naučim brata!
Vrteće se k’o dva ventilatora.
Heh…Industrijska!

Valjda neće neka žička da se otkači!?
(Sad bi se uprp’o i viknuo
”Iju, belaja!’
al’ ne znam strani jezik.
A ni Srpski.
U školu odmaram od babe i dede.
I obrnuto!Baba i deda odmaraju od mene.
E pošto ne znam ni maternji ni ‘stranski’
-ne znam ni da se plašim!
Ne želim da naučim ni prvo ni drugo ni treće
Protiv odmora se ne bunim,osim kad ispituju.)

Samo da nisam blizu ako joj kvrcne!
Ne bi’ da me potkači!
Nije meni zbog mene
nego neću da se posle kaje.
Ruku na srce-i boli!

Možda nije pametno da školujem brata?
Ma jeste!
Al’ ako bude pre mene nešto hteo
-će se bijemo.
Na ferku,pa ko pobedi.
Zna se-ja ću!
Stariji sam i ima da budem Prvi)

-Šta ima u slušalicama,zvučnicima,
ostaloj tehnici(I BELOJ)
ne bih da počinjem zbog vas.
Pošteno ste izmoreni,
a on se neobuzdano smeje.

E i bratu je vodu sipao u uvo,
meni je dobru kafu  skuvao.
Tompus k’o zvečka puk’o…
‘Zapalio’ iz ‘Sam u kući’
Neko ga,možda, kidnapov’o?
Ali ko?
Nije Mali.On ne laže!
Još kad uzmemo ubzir
da se cigara ne pojavljuje
i nema  u odbranu šta da kaže…
Eeee…Kriv je onaj što ga nema.

Uh,mog tatu je u šahtu smuv’o,
a mama je sama pala
kad je tati ruku dala
i sad mi se žali:
”Ugruvao me taj tvoj Mali!”

A!?
Na kog li si tako blesav?
Hm…

(C) Vesna Dimitrijević

  ŽENA KOJA JE VOLELA PESNIKE

I ovu noć bez tebe trošim
u gradu kome ni ime ne znam,
u društvu pesnika,vinima lošim
gasimo prošlih ljubavi plam. Neko, slučajno, ime ti reče
i krenu pesma pospanih cigana,
sa žica ćemana ko mačem da seče
kapala je tuga iz zaraslih rana.

Najlepšim rečima koje niko ne ču
pleli smo venac od tvoga imena,
i svaka je pesma prerasla u priču,
a u svakoj priči ti jedina tema.

Da si noćas s nama i ti bi plakala
od lepote stiha,glosa i soneta,
od ljubavi što si uzela i dala
noćas palče društvo pijanih poeta.

Sve njih,kao mene,ljubila si strasno
u sobi hotela Bratislave,Praga
Jelisejska polja plakala su glasno
kad si jedne zime nestala bez traga.

(C) Slobodan Ganić

SVI SU PUTEVI MOJI…

Razliva se Sunce
kao dukat žut.
Pogled prska ulicama
grada.
Prizor života,
slika ljudske radosti.
Poema moje melanholije. Moj devojački grad.
Ovde me je život pretrčao,
u trku na drugu stranu odneo,
sa suzama andjela
i smehom demona,
ostavio.

Lepršaju rastrzane misli
ko poderane zavese.
Neumitni orkan
razvejava romantičarske slike
u duši.
Poželeh da budem juvelir
i obasjam draguljima grad.

Lako mi nije.
Sve može da me ubije.
Bolovi nemi,
očajanje suludo,
žig života na licu.
Pozdrav dubokoj rani.

Gubim dah.
Pesma sam bez glasa,
oči bez vida.
Milion razloga ima.
Nestajem,
nestajem polako.
Život se rve
kao svetlost i mrak,
ostavljajući za sobom
sreću i tugu.

Stotinu puteva,
mnogo preteranih nada.
Čudovište koje ume
da ugriza i miluje.
Gorostas što će
noćas zamoriti noć
na jednom od puteva
kad se Mesec skita
po prozorima
daveći crviće
u čaši rakije
što gamižu
po glavi
svakog noćobdije.

Svi su putevi moji,
i svi su isti…

(C) Latinka Djordjević

LJILJAN

Jedan cvetak eno tamo cveta.
Na sred livade ,na proplanku.
Miris mu nosi blagi vihor leta.
Ubrat’ ga hoću,imam želju jaku. Jedan cvetak eno tamo cveta.
Širi ka Suncu male latice svoje.
Gledam očima radosnog deteta,
čežnjivo njegove prelepe boje.

Mora biti da je to ljiljan mali.
Ne vidim ali prići ću mu bliže.
Svojom lepotom okolinu pali
i uzdah iz srca do neba diže.

Jeste to blista ljiljan mali plavi.
Ubraću ga da krasi kose njene.
Zašto da svene tu sam u travi?
Kad može biti poklon od mene.

Ljiljan ne može biti dar za svaku.
Niti pristaje uz drugu bilo koju.
Već samo uz njenog osmeha traku
i prelepo ime što nosi lljiljana boju.

(C) Zlatko Knežević

 

RUSKA RULETA

Ja uviđam da ti mene puštaš
sretat druge dok se ne zaljubim
a onda me pogledaš u dušu
i natjeraš da ih sve izgubim. Znam da jedno za drugo mi nismo
al ni drugi nitko za nas nije
to je kao na ruskoj ruleti
ubije se onaj tko dobije.

Jer tebe nema osim tebe same
ko što je sunce samo samcijato
i zalud je meni mjesec tvoga neba
kad njemu nije što i suncu dato
jer to još nije izlazak iz tame.

(C) Luka Lune Jović

STARI ORAH

Pokraj puta,
tužan i sam
stoji orah stari,
kiša mu ko suze,
kvasi več polusuhe,
gole grane,
i samo po neki oraščić
žilav i koštunjav,
na njima visi
u ove sumorne
jesenje dane. Pamti on dosta,
vremena sretna,
kad bio je zelen i mlad,
kad krošnja njegova
bogata bješe
i pod njom ljeti
predivan hlad.
Prašnjavim putem
hodiše namjernici razni,
pamti on od njih mnoge,
i tu ispod njega,
odmaraše umorne noge.

Bješe i zima,
snijega i mraza,
i bujica proljetnih,
što putem tekoše
ko rijeka bez gaza.
On, orah stajaše tu,
ne bi mu nadaleko
para,
kao gospodar neki,
moćniji od cara.

Godine mnoge učiniše svoje,
plodova više nema,
postade umoran i star.
Uvele grane, gole i puste,
boje se zime nove,
jer ako snijega ona donese,
mogle bi da se polome.

(C) Božo Popadić Aktus

VREME BUĐENJA

Toksično te jutro
dočekalo
u cik zore rano.

Prosulo se svo
preko tebe
iz male flašice. Dan ti nosi vreme
što se šnira
stalno.

Prišio si mu
nehotice
još jednu zakrpu.

Poklapaju se
jureći te
kazaljke Big Bena

Utopile ti se
u Temzi oči
na njenom dnu.

Magija noći
mora ti pomoći.
Nađi je u snu.

(C) Vida Nenadić

17-08-08
London

ZEMLJO MOJA

Zemljo moja, moja rodna grudo
krvavi ti tragovi u pijesku
rane ne zarasle sunce ne izliječi
niti kosmare u noći
pjesma zrikavaca smiri. Zemljo moja, moja majko bolna
djeca su ti razdvojena morem
otrovom im mržnja vene zatrovala
ni masline ni vinogradi
ne izmire zlo u njima.

Zemljo moja, moj kamenu mili
nad Velebitom se bura ne smiri
udaraju vali u grebene oštre
kao ljuti noževi demona
zabodeni u grudi junačke.

Zemljo moja, moj nemiru bolni
upijaju te i miluju pogledi moji
da ti sliku sakriju duboko
i ponesu uspomene i slatke i gorke
u tudjinu bez rodne kolijevke.

(C) Nevenka Alispahić

RASTANAK

Pogledaj u moje srce!
Vidiš li?
Nebo je zagrlilo planinu…
Znam za tvoju tihu blizinu negde,
u dnu padanja i raskola. Moja ljubav je ljubav dotakla.
Poljubih ti lice, oči, zvezde i gore,
a golicaše me suze,
što padaše u more.

Snagom bola izrekla je sudbina
il’ ko zna šta,
da ljubav ostataje za nama.
U neverici sam te ljubila
bubnjevima srama!

Nevena Ugrenović- Iskrica

Дивна Бијелић

28 896 0 djurdja 0 srpski 0 0 0 40 8 80.74.161.63 1-
3680 0 ljuba-trebotin PREPOZNAVANJE – Svetlana Biorac – Matić 2008-08-29 17:17:43

 

PREPOZNAVANJE

On je u grudima sakrio
sunce,
mesečinom umio
obraze,
po ulicama
slučajne prolaznike
pozdravlja… U snovima
reči traži
da njima
kiše ublazi.
Milorečjem
deci uspavanke piše.

Njemu su
purpurne zore –
zaštitni znak.
Umnim ćutanjem
svete tajne kazuje.

Njegova reč,
teža od granita,
buru stišava.
Kažu,
ČOVEK,
medju ljudima.

(C) Svetlana Biorac – Matić

45 1154 0 Larra 0 srpski 0 0 0 35 7 79.101.151.16 1-
3681 0 ljuba-trebotin LEK08 – DUO MODERATO u Klubu KCK u Kruševcu 2008-08-30 11:23:25

ЉУБАВ ИЗ СЕНКЕ

Како ти очи
као сафире спознах!
Како ти душу
додирнух на трен! Како помислих
да ме твоја
постојаност употпуњује!
Како не слутиш
да благост постоји?
Како сам близу,
да се опет преварим!

Александра Радојчић

NIRVANA

Nebo je danas ćosavo.
Ja sam čovek iz X dimenzije,
moji su susreti treće vrste
(tonaliteti se ne poklapaju).
Pričaj mi o svemu:
buđenju zore na železnici,
brdu što nosi kapu,
psu koji je čovekov gospodar.
Pričaj mi o svetu što statira,
glumcima što igraju istinu,
vatri koja veruje vodi.
Kaži mi,
želim sušicu vena… Ipak, kasno je.
Ja znam,
osećam,
poistovećujem.
Zelena kiša
potpaljuje opet
gluvonemi barut.
Rasparčavam se,
trulim
i Vasiona me prima.
Nirvana…

(C) Darko Perović Kovalnik
Podgorica, 1992. godine.

УЗАЛУД

Руке пружам у даљину,
а чудне ме гоне слутње,
мис’о блуди у тишину,
на уснама капи жудње. Тело иште додир нежни,
љубавна га жудња слама,
безизлазни сви су пути,
у снегу моја стопа сама.

Узалуд је у сну тражим,
краде је од мене тама,
стихом своју бол сад блажим,
у снегу моја стопа сама.

Безнађе к’о оков стеже,
душа ми је жива рана,
прошлост још ме за њу веже,
у снегу моја стопа сама.

Живорад Михајловић

NIKADA

Nikada nećemo znati,
da li bi sunce na našem prozoru sjalo,
maleni svici noćima,
gradili svetlucava srca pred našim očima Da li bi me dočekivala sa posla.
umorna
na mojim grudima,
u nove zore jurila

Nikada nećemo znati,
kako bi izgledala naša sreća
da li bi bila
od svih izazova jača i veća

Da li bi nas stan izgledao baš onako,
kao smo ga u snovima stvorili
ili bi možda onaj plakar,
oko kog se raspravljasmo
iz hodnika uklonili

Da li bi mu ime dali,
Miša ili Neva,
da li bi ga na jastuku smišljali,
dok bih ti prstom lagano
preko usana prelazio,
a pogled se gubio u daljinu,
tamo negde u ništa,
u to ništa što tad
osim tebe postojalo ne bi

Nikada nećemo znati…..

(C) Goran Sebić

MENE SU HTELI…

Mene su hteli
zauzdati podčiniti
srebrnim mačevima
carskim naredbama
ognjem razularenog
galopirajućeg straha
oči da mi u korov zarastu
pa da slepo batrgam
u dronjcima pokore i srama. Mene su hteli
u okove svilenog brokata
na okamenjenom žrtveniku
da ostavim kosti
pune olova
smernu sluškinju
što pije vodu iz kamena
i suzom pere krv
prokletu u sedmom kolenu.

Mene su hteli
u čestare zapretene
vatre i pepela
u virove ostaviti
lovore
magle
rebrom ljubavi
da osakatim vreme
i zaboravim amanet nade
u tkivu potopljenog pruća.

Mene su hteli
iza triput zaključalih vrata
u crnoj mastiljavoj sluzi
odbačene košuljice
koju smo skidali vekovima
moj vrisak
jauk
razbijeno koleno
o dodir sna
koji je sakrio šakale
iza milosrđa.

Mene su hteli
tišinom prevariti
da se ne prepoznam više…

(C) Gordana Knežević

SEĆANJE

Ti sad šetaš,
obalom zelene reke,
provlačeći kosu
ispod vrbovih grana.
Ti se sad nikog ne sećaš,
ponajmanje mene,
klonulog pod teretom,
prohujalih dana. Ti sad trčiš,
stazama cvetnim
i smeješ se glasno
neznancu što te sledi.
Ti sad, iz poze ljutite,
zoveš, tobož nesrećna,
onog što će da laže krasno
i tepa ti *ledi*.

Ti si sad dama
i laskanja pale,
naročito noću,
u šetnji kad si sama,
kroz napukle ideale
i izbledelu jasnoću.

Ti, eto,
sad drugoga voliš,
a i on čezne za tobom.
Zanos? Strast ? Šta li?
Ti se sad veseliš,
plačuć suzama sreće,
od kojih svaka,
možda nesvesno,
mene žali,
a da ti to
i ne osećaš.

Ti sad, eto i drugog,
do ludila dovodiš,
nudeći telo i uživanja rajska,
a dopuštajući samo gledanje.
Ti draga i ne sluteći,
osudiš ljubav,
na maštanja kratka,
i nateraš je da pocrveni.

Ti si, draga,
zaljubljena u sebe
i nikad me ni volela nisi.
Ti si samo,
od svog zanosa ohola,
ljubav zamenila za sreću,
sejanja bola.

Ti sad šetaš,
obalom zelene reke,
provlačeći kosu
ispod vrbovih grana.
A ja bih ipak,
mog lika da se setiš
i bar na tren,
saznaš kako je lep,
a prolazan,
miris sećanja.

(C) Ljubodrag Obradović

Dame biraju

Ljuba Obradović, Svetlana Djurdjević, Vesna Djurović –
direktor Turističkog saveza Kruševca i Spasoje Ž. Milovanović

Svetlana Djurdjević

Sve vole putopise – da dožive

Ljubodrag Obradović – Imala je 16 godina

ONA I JEDAN TREN

…danas posve tiho prodjoh pored nje…
onako kao povjetarac neki mek…
…maestral njezni…
bio sam bas
za taj jedan tren …a ona…
stajaše onako…mmm…
cudno je to…
kako pored sve pameti
i razuma čista
…misli se poigraju čežljive
i onda… srce kaže šta hoće
a um izračuna sve namjere
i pretopi ih u porive
proste

tad
kao pastuh neki
u prsima zaigra
ma… ne zaigra
zalupa kao metalna mašina
…ne za njenim umom
nit za nečim što je pameti slično
već onako posve bezlično
na taj tren
ja izdam i nju i sebe

predam se gruboj muškosti
što pred njenim tijelom strepi
pa se čudim… sve baš sve u taj jedan tren

čudim se njenim oblinama
prelijepo vajanom stasu
raspletenim… i uvezanim kosama
…dugim… glatkim nogama
prelijepim
njeznim prstima na rukama
I svemu što je prosto
da se načudim ne mogu

a onda…
za koji tren, opet
razbistri se pogled
probudi se um
zakuca ponovo ono čisto srce
i ja… po ko zna koji put
budem na samog sebe ljut
prezirem
svoju muškost… sve svoje snažno
jer je prestalo biti važno
kad je srelo
baš tu prelijepu
malenu djevojčicu
…što osim svega… ima samo osmijeh
da je vrijedan bilo čega

(C) Mirza Omerašević

PUTANJOM DUGE DO SNA

Utkaj u mene
srmu ljubavi
za večnost njenu…

Obućiću haljinu belu
ogrnuću plašt od zlatnog
lišća kesena..
Na prst obaviću
mesečev krak
pod travom polako
utapkaću korak…    Na glavu od cveća
isplešću venčić
raširenim rukama mahaću
otplivati do Tiskog cveta
rasutog po žuto-srebnoj
pučini Tise…

Bosim nogama zagaziću
u mulj sa kamenja i peska
i zakoračiti ka dubini
da razmrsim talas
što se  viru svio spleo
kao i ljubav moja….

Zaplivaću
hladnoća će me ohladiti
na čas
bodriti da do kraja
druge obale stignem…
Nastaviću da hodam
po putanji duge…
Kraj reke na žbun divljih
kupina ću se ubosti
krv ću usnama ispiti,
zaustaviti..

Uskim puteljkom
ću se uspeti na dolmu
strnjika će me
po tabanima bockati
skakutaću ko
izgubljena košuta..

Bez čamca i skele
iz Sente u Banat
u zvezdanoj noći
stigla sam
svojim snovima….

(C) Ljubica Vukov Davčik

МОРАВА

Морава није Рајна,
ни Нил, ни Брамапутра.
Морава се не улива у Дунав,
него у модра јутра! Старија од старих Словена,
старија од старих Грка,
старија и од човека,
прастара српска река.

Накриви капу небеску
река са две мокре рачве.
Док се ваљушка у песку,
успут напуни бачве.

Она ми лиже стопала.
Поздрављају ме мрене.
Морава не уна за жеђ
и Месечеве мене.

Уз невиђену грају,
купа се већ у мају.
Уз јато ветропир-ђака,
облачи јакну врбака.

И пањеви и чамци.
Под петом римска сидра.
Морава се праћакне
као најлепша видра.

А на језику спруда,
два самоникла дуда.
У лето слатко се згусне,
то мастило за усне.

Морава зна да меље,
да испуњава жеље.
Кад посла толко нема,
уме и да задрема.

Уме да кити сватове,
да оседлава атове.
Уме да пуца из топа.
Уме што не зна Европа.

Када нас занемари,
уме да се разјари.
Уме да имитира море,
уз ноћне грозоморе.

Уме да ваља кладе,
плугове и ограде.
Уме, Боже ме прости,
страх да утера у кости.

Понекад мекша од свиле,
врби голица жиле.
Ломећи погачу врућу,
још благосиља кућу.

Збиља је Морава *ВЕЛИКА*
већа од океана,
мада би могла стати
чак и на пола длана.

Старија од Старих Словена,
страија од старих грка.
Морава – митска река.
Морава – водена трка!

Томислав Ђокић
Параћин

Tomislav Djokić iz Paraćina čita pesmu – MORAVA

Učesnici prve književne kolonije *MORAVSKI CAROSTAVNIK*

Aleksandar Drndarević – Singer


Ljubiša Djidić


Pavle Bubanja


Bratislav Spasojević


Predstavnici medija u čamcu koji kruži oko splava


Verko Vukašinović


Frulaš


Duo iz grupe Biseri


*Kamen mudrosti*


Ljubodrag Obradović


Ljubodrag Obaradović


Ljubodrag Obradović – SAN O RECI

4 856 0 ljuba-trebotin 0 srpski 0 0 0 10 2 77.105.11.241 1-
3701 0 ljuba-trebotin MISLI KAO SVETLOST – Vesna Radojković 2008-09-02 19:15:33

7 569 0 DejanJ 0 srpski 0 0 0 10 2 77.46.220.71 1-
3702 0 ljuba-trebotin USNE I – Dejan S. Jovanović 2008-09-02 19:20:05

5 550 0 DejanJ 0 srpski 0 0 0 10 2 77.46.220.71 1-
3703 0 ljuba-trebotin PJESMA – Duško Vujović 2008-09-02 19:29:45

 

PJESMA

СТАРИЦА

У далеком селу,
Колибица мала;
У њој једна бака
Броји дане сама. Када бура дуне,
Капија зајеца;
Па помисли стара
Долазе јој дјеца.

Па подигне главу,
Поглед путем пружи;
И уздахне сјетно,
Нешто јој се стужи.

И опет се нада,
Док напољу труби;
На сликама старим,
Унучиће љуби.

И богу се моли,
Да је још поживи;
Док не дођу њени,
Соколићи сиви.

Ђорђе Стојсављевић

DA LI JE TO LJUBAV ?

Zajedno smo na
ulici kisli
u neugasivoj žedji
kao klinci
u džepovima tišinu stisli
i sve se rasplamsalo
u trenutku zanosa
bez misli. S neba se bujica sliva
baš svaka kap
na tebe miriše,
neko u prolazu tiho reče:
„To je ljubav “.
Na tren mi se rasaniše
ušuškane misli
pa opet,
na tvojim usnama
usnuše lagano.

U mojoj svesti
iskrice igraju kolo
u stomaku
golicanja se roje
spokojno sam zarobljena
i pogledom i glasom
dok sklanjaš mi
pramen sa čela
htedoh da pitam
Da li je ovo ljubav, stvarno ?

(C) Zorica Brkić

POVRATAK

Danas si došla i poslije mnogo dana
umiruju i snaže tvoje ruke
i poljubac na peronu
i dok se sad drugi smiješe tvome smijehu
razmišljam o tebi kraj Save u sutonu. Sve tužne dane prvog rastanka
sumnje i žrtve što ih život traži
primimo hrabro kao iskušenje
što vreba ljubav ali je i snaži.

Ova se ljubav rodila u želji
da se otmu tami dva ljudska života
i vaš je prezir već sahranjen u njoj
zato vas i truje njena ljepota.

Znali smo mi davno već kod prve šetnje
i kod prvog tajnog poljupca u tami
da nas prate vaša zgražanja i prijetnje
i nije prekratak rok što ste nam dali
da se u nemoguće uvjerimo sami.

Nije prekratak jer ni svaki drugi
ne bi ostvario ono što ste htjeli
mi smo vas i tu nesvjesno pretekli
sami smo se često željeli predati
željeli jesmo ali nismo smijeli.

Mi ćemo sigurno istrajat u želji
da ljubav sjedini naša dva života
našu će vjeru održati ova
beskrajna ljubav i njena ljepota.

(C) Luka Lune Jović

MAGIČNA ŽUDNJA

Neko je u meni igrao;
Plovio mojim mislima;
Čuvao moje snove
i nosio moju mladost… Nevidljivim stepenicama žudnji
Kroz hodnike nepresušenih izvora
Ti si me pratio
Kao blagi poklon trenutka;
Kao lav magičnog osmeha…

Bez ijednog pokreta;
Bez ijedne reči;
Svojim si prisustvom
Naslikao istinu;

Svojim si imenom
Zapečatio promašene namere
Jer je žrtva je ležala zgrčena bez straha
A ubica se naglo izgubio
Neizvršivši svoj zadatak…

(C) Bogdanka Rakić

ZAVRŠAVA SE

Tvoje nepoznato ime,
a meni tako dobro znano,
miris kose, vetra
i prasak zore… Ja raspadnut
pod ustajalim suncem
kažem: završava se!

Posle pljačkaša detinjstva
i iluzija
u zemlji izumrloj,
posle nas
ženo nad ženama
koja si nekada bila dete,
dišem
još uvek pokvareni vazduh
i ustajalost prolaznosti.

Govorim ti venama,
srcem i dušom,
jer posle nas će ostati
nova sutra
i dokaz da smo imali pravo
što smo ubili juče,
jer pravo sutra je tamo daleko
i čeka na nas!

(C) Dalibor Djokić

TRANZICIJA…

Is’o ja u velegrad
Da ojadim svoj jad
Da devojku sebi nadjem
Iz ovu bedu da izadjem.
Jer dugo sam, vala, sam
‘ocu nekom da se dam Dosta sam vreme u selu gubio
Idem u grad kako bi’ ljubio.
Ali, ljudi moji, nisam dobro pros’o
Prvim vozom nazad u selo sam dos’o
Jer muku doziveh i teskoga jada
Sta mi se dogodilo, reci cu vam sada:
Sam’ sto sam iz voza na stanicu krocio
Istoga momenta cudo sam uocio,
Na peronu jednome dva mladica sedese
Za ruke se drzase i strasno se gledase.
Ja se zabezeknu’ i ostado’ nem
Kad u’vati “stojka” prvi onem drugem?!
Tu se ja zabrinu’ za oba mladica
Zasto li se ‘vataju istopolna bica,
Koja li je muka dovela do toga:
Bolest, vera, sekta ili, mozda, droga?
U to’ jedna zena pridje, pa mi rece:
“Ama, jesi vid’o nekad homice, covece?”
Ja se tu izgubi, nisam znao ‘de sam
Ali reko’ gospodji: Naravno da jesam.
Ona rece: “To je tranzicija, brale
Na zapadu se momci jos odavno zvale.
Jer, po onoj izreci:
vid’la zaba da se konj potkiva,
pa i ona digla nogu
Ovi od Amera usvojili: pederaj i drogu.”
Ni rec ja tu ne reko’, vec udjo’ u voz
Vracam se u selo dok ne prebacim skroz.
Otad iz selo ne izlazim,
Komsinicu moju svako vece “gazim”,
Njive kopam, stoku cuvam
I, ponekad travu duvam.
Ne ostado’ citav, bas sasvim, ni ja
Ali to je, valjda, tranzicija.

(C) Dejan Milojevic

DALEKOBLISKI

U ovoj zemaljskoj noći,
kad stihovi ostavljaju nas bez daha,
kad naša imena plešu zagrljena
poput dva ponoćna sunca
po krovovima ciganskih čergi,
u sjaju samo nama vidljivih
vragolasto svjetlosnih arabeski,
iznad svih nestvarnih horizonata,
gdje straže već isuviše dugo
čuvaju duše olovnih vojnika
u ehu sudbine…                 ***
Tu…
tu odmah iza ugla proviri istina
i ja ustreptalim koracima
slatke ponoćne strepnje,
raskopčavam tvoju uspavanu,
magičnu haljinu,
izvezenu medenim nitima leptira,
sakrivenih neprozirnom lentom,
zaspalih u tišini pješčanog sata…
pa te u dolini Mjesečeve tajne oaze
umivam prvom najtoplijom,
septembarskom kišom…

***
Oblak…
bijel i čist,
možda samo nalik na
jedan otkucaj tvoga srca…
ne znam,
ti znaš…
na zrelu misao umotanu u
Kašmirske ljubavne tkanine
usnama
na kojima je sad samo jedno pradavno naslućeno
Volim te…
nehajno ga i u luksuzu zvukova nježno,
najnježnije poput sna
spuštam na tvoja zlaćano zelena oka dva,
dva mora u kojima svjetlo stanuje…
a ono,
Volim te…
nekako u svakom mom koraku,
u meni kao pečatom živi,
a iz svakog pečata,
djetelina sa četiri lista iznikla…

***

(C) Davor Slavnić

TVOJE OČI

I sad
dok te gledam
vidim ti
u očima svemir.
I sve neispavane noći.
I sve neisplakane suze.
I sve neisanjane sne.
I poneku iskru sreće… U tvojim očima
ja vidim i more.
Tvoje oči
mi se raduju
i uvek me vode
dalje odavde.
Tvoje oči mi govore…
A oko očiju ti bore…

(C) VIDA NENADIĆ

Pod senkom mu boluju trave

Granama ume dotaći nebo,
a kad gromovnik
na čelu nebeske vojske
u borbi koplje `itne
grom mu ogreje lice
iz krošnje mu munja
zapali polje
i sprži njive žitne. Pod senkom mu željne
sunca boluju trave,
ručak razvrzu kosci
i poljske žetelice.

U reci što mu miluje zilje,
ribe proklinju ptice,
na granu, kad mu slete,
i ruku koja im nezreo plod
baci u vodu.

Njegovom deblu
i filigranskom godu
raduju oružari i puškarnice,
a zrelom plodu, starci
i svako dete.

(C) Milorad J: Nikić

VRIJEME ZA POLAZAK

Proći
kroz pukotinu
nebesku…
moguće li je?
Pitam se…
a pitam i tebe! Kako se nastavlja
početa balada
o peru
iz krila golubovog?
Da li je sretan?
I kraj i golub
su simboli…
samo
mislim…
odgovor da li želim.

Nebo se raskrililo
da ne vrijeđa krilo
povrijeđeno,
na vjetru ga nosi,
vjetru iz pustinje vrele.
Kojim putem da krene?
U san…
javu…
ili u beskraj…
Otimaju se snovi…
čekaju odgovor-
Sanjajmo budni.

Put od pijeska…
teće u vremenu…
posut nadanjem
beskrajnim.
Trag plahe srne
vodi u plavetnu
nebesku pukotinu…
beskonačnost mu cilj.

Zamrsiše oblaci
svoje krajeve
u vidu pruga bijelih…
u čvor vezaše…
upletoše…
kose plave…
Oblaci…
senilni namjernici…
da ne zaborave…
kuda vode putevi
nebeske ptice
srebrene.

Gorak ukus
od čekanja,
iz grudi se izvija
i bježi,
da goluba pusti
slobodno nek’ lebdi…
na vjetru povoljnom…
iz pustinje vrle,
čiji pijesak
vrijeme otkucava.

Vrijeme je za polazak…
Da li je moguće…
kroz pukotinu nebesku
proći bez ožiljaka?
Pitam…
i sebe…
i tebe.

Odgovor je…
duboku u sjaju
tvog oka zelenog.
Ne reci mi ga još…
želim sam
da ga pronađem…
u tvom srcu.

(C) Božo Popadić Aktus

Pjesme moje

Pjesme moje izgubljene
u vrtlogu nemirnih vali
o koraljne sprudi razbijene
na dnu okeana nastanjene… Pjesme moje u oluji potonule
od ajkula krvožednih u olupini
starog broda sakrivene
sačekajte svjetla jutra
što umire podvodne tmine…

Pjesme moje ostavljene
tužnim stihom zapečaćene
sačekajte maestrala poj
da rastjera grabljivica roj…

Pjesme moje moji snovi otrgnuti
kad zašume blagi zvuci harfe
u rukama okeanskih nimfi
tada će vas pjesme moje
pod oblake muze dići…

(C) Nevenka Alispahić

ZVEZDE ZA SREĆU

Gledam u noć
U noći je tama
U tami je zvezda
Jedna zvezda sama Ka Mesecu plovi
Usput meni veli
Ja sam zvezda tvoja
Ti se ne veseli

Reče mi i migne
Skoči pa požuri
U tminu da stigne
U ponor da sjuri

Pade zvezda mala
Noge za njom kreću
Pošla sam pa stala
Tebi daću sreću
Tako srce veli
Pa je sine moj
sa nekim podeli

(C) Svetlana Poljak
1986. god. – Krefeld

PLAVA KRV

Samo ti znaš tajnu sreći ali je nećeš reći.
Gde si, kako ću znati sta šapućeš u snove
to ni cvet nece reći, ni miris neće odati,
ni tvoj sluga, možda će plava krv. Ti si mi sve, slamka i zlatna zamka
iz nje da pustam male ptice i belo lice,
sve nove strahove, sve stare grehove
Ti si brza, vetar, duvaš mi u mehove

Šta si ti ? Varljiva, let krilima samoće,
prva boja jeseni, nedosanjana, nezvana,
poslednji zrak sunca, na zalasku dan.
Potezom pera, ubiće me, tvoje ime…

Ti si svakako, žarka zelja, zov daljine,
ako si mrtva, moja si reč neizrečena.
Možda si tamo ti moje dete, zalutalo,
gde prestaje noć i počinje dan.

(C) Rade Todorović

Jesenja slika

Boja za početak.
Žuti krajolik
u četiri kišno,
po mojoj želji,
izgravirana oblaka. Unatrag lete laste
hvatajući poslednju
rasprodaju sunca.

Južnonadna misao
pred ostvarenjem
iznenada je zastala.

Preplaćen je vetar
samo delom ovog
upotrebljenog dana.

Odstranjujem lišće
na tapetima uvelo.
Preteška je slika jeseni
za moje plačne zidove.

(C) Aleksandra Pavlović – Teda

POLITIKA

Nekada davno postoji priča,
živeli Pola strina i Tika čiča.
Poli je Tika razbio glavu
jer nije imala viziju pravu. Pole se od tad ničem ne nadaju
jer samo Tike vladaju.
Od dve reči Pola i Tika
stvori se oblast POLITIKA.

Ona postade simbol moći i strast
i drugo ime za vlast.
Njome se formalno stvara drama,
a faktički se mlati slama.

Moje su misli stalno iza brave
kada se setim Poline glave.
Ako već nisam na putu pravom,
Neću da razmišljam ni tudjom glavom.

Hoću da verujem da su u pravu
i da imaju viziju zdravu,
da su svi isti u celom svetu
rade za sebe na našu štetu.

(C) Srbobran Matić

M I L O S N I C A

Postaću božja milosnica
Pevaću duhom milodušnim
Počeću sa svitcima sveće paliti mirisati
Paučinu sa uglova belih zidova skinuću manastirskih
Potop suza sprečiću rukama raširenim mahaću
Polagano koračaću bosa po mahovini
Pustiću da kiša i sneg po belom pegavom licu mrmljaju
Prtima od snega zimi trave u prolece gazicu mojim
Pojahaću talasima zlatnog žita do rujnih malinjaka
Priču bliže sasvim blizu zavezaću maramu
Postojano stajaću kraj krsta milostivog
Pahulje u šaku skupiću milovaću
Pokloniću se stajaću ispred Belog Andjela moliću
Pokraj Mileševa ja božja milosnica (C) Ljubica Vukov Davčik

PRSTEN OD BURMI

Na ruci mi lezi prsten,
prsten od burmi rodielja,
prsten njihovog vencanja,
prsten ljubavi.

Na ruci mi stoji prsten,
od burmi ,koje su sada samo
dva posebna sveta.
Burme ove,koje sada imaju
snove nove.

Na ruci mi otezao prsten
od burmi rotitelja,
spomen stare ljubavi,
ja i i dalje,zauvek vezane
nosim u prstenu na mojoj ruci.

(C) Ljubica Vukov Davčik

PORUKA MAŠINOVIĐI

Gospodo mašinovođe,
skidam Vam svoju crvenu kapu.
Vama koji sa visine
posmatrate svet.
Vama koji mislite
da sve najbolje znate.
Vama, baš Vama,
ponizno skidam svoju crvenu kapu. Oprostite mi, gospodo mašinovođe,
što sam drugačija od Vas
i ne putujem kroz prostor
i ne žudim za daljinama,
jer ja imam ceo jedan svemir
u ovoj mojoj blesavoj glavi.
Posmatram Vas pomalo sa strane
dok se nadmoćno smejete
i verujete da ceo svet
samo zbog Vas postoji.
Dok čamite u svom tom gvožđu
mislite da ste najbrži,
mislite da ste nepobedivi,
ali ne zaboravite:
kad-tad ću Vam
upaliti crveno svetlo
i prekrenuću skretnice
negde sasvim levo,
negde što dalje od mene.

…Ali kad Vam dosade šine
i kad Vam pobegnu daljine
i kada se pomalo usija
to gvožđe oko Vas
od nekih sasvim običnih,
sasvim ljudskih želja,
sa tih Vaših visina
malo se na zemlju spustite
i dođite na moj oblak
pomalo od nežnosti,
pomalo od ljubavi stvoren,
jedini prizemni oblak
na celom ovom svetu.

(C) Zorica Aćimović

NIKOM

Na mah srce u grudima prene
dok sjaj luta po licu mom;
da izbije svu ljubav iz mene,
ali nebo u oku našlo je dom. Na kamenju pustom roje se reči,
pust je i na duši trag.
Ostavlja ga on- usnama preči,
dodiru sklon i pesmama drag.

Šapućem nemo, volim tiho,
pogledom lovim korak lak.
moje reči ne čuje niko,
ništa ne dotiče posuti prah.

Nijedan san ne dopušta
da se misli rasejane sastave.
Ljubav često kroz prste propuštam,
pa me zvuci samu ostave.

Opet srce u grudima prene
dok sen luta po licu mom;
da razbije svu ljubav o stene,
da posveta ostane nikom.

(C) Lidija Petrović

JA

Rađajući se, sa suncem,
budim jutra,
nova, nepoznata.
Ja, bez imena. Nestajem za planinom,
u more ponirem.
Rađam se ponovo,
osmehom krštena.
Svoj krst
nosim bez suza,
nasmejana.

(C) Branka Zeng

TAKO JE GOVORILA SVETLANA

Govorila si da ljubav treba učiti od zveri
njihova je ljubav bez iskušenja
govorila si da dubinom tuge jačina bola se meri
da sve što sagori više se ne menja. Govorila si da pre mene za ljubav nisi znala
a sad se pod nama koraci dele
da si ljubav moju ko milostinju krala
a da nas ni dotakle nisu Amorove strele.

Govorila si da je srce malo za velike boli
u njega tek jedan uzdah može da stane
ko što se jednom mre jednom se samo voli
sve ostalo su ožiljci nezarasle rane.

Po tebi smrt je laka kad dođe iznenada
kad znaš da nema ko za tobom da žali
da nema ljubavi koju ne prati lažna nada
da voda požare gasi vodu ništa ne pali.

Govorila si reči su prejake za neuke ljude
da nema mudrosti gde razum ne vlada
da pepeo vatra ne može da bude
ko što smo mi bili i ko što smo sada.

(C) Slobodan Ganić Gane

JEDNA SASVIM OBIČNA NOĆ

Mogla bi neka ptica
u prozor da udari
blago
tek da ga dodirne
da stvori bar neki zvuk
nemir
u ovoj tišini bezglavoj

Mogla bi a ništa Mogla bi neka knjiga
sa polica da sklizne
nabrekla
od starosti i istina
makar se rastvorila
na najdosadnijem opisu
nečije sahrane

Mogla bi a ništa

Mogla bi
neka tvrda pesma
da sleti zgužvana
sa osmog sprata
da poremeti
svojim neponovljivim oblikom
dolazak jutra

Mogla bi a ništa

(C) Ivan St. Rizinger

Svečani defile – Tine sve prati

ПАМТИ МЕ

Памте ме ноћи,
памте ме свитци,
памте ме очи
по твојој слици. Памте ме мисли,
памте ме речи,
памте ме свисли,
памте ме пречи.

Памти ме јутро,
памти ме зора,
памти ме мудро
и сјајна гора.

Памте ме дани,
памте ме реке,
памте ме знани
мириси смреке.

Памти ме река,
памти ме ћук,
памти ме смрека,
памти ме вук.

Памти ме сол,
памти ме камен,
памти и бол
мој стари знамен.

Предраг Виденовић

TRAŽIM TE

Krenuh.
Nesigurnim golim stopalom
niz blatnjave puste staze.
Hiljade vlažnih očiju
viri mi pod haljinu.
Plavo lice pocrvene.
Uzdahnu zemja
i njen vreli beli dah
sameša se s tamom. Odsjaj zlatne munje.
Žustri topot konja.
Tihi zvižduk.
Dolaziš.

Од За

Светлани Полак

Кад Ти радовање гнев тугом распрши,
кад потрошиш све усове дослућених неспокоја,
овај уздах пронаћи ће склониште у Твојој души
и тада ће наша песма да постане само Твоја. Невен Милаковић

Љиљана Симић, Миодраг Јакшић и Сања Петровић

Љиљана Симић – на ликовној колонији ФЕДРАРО 2008

JOŠ JEDNA LOŠA PESMA

Noć je nisko iscrtala
tri oblaka i senki par,
bridele su modrice na voću
pod jesenjom hladnom kišom. Samoća, u kap tmine stala
kao da je neka prosta stvar,
što se kukavički šunja noću,
i ovlada prostorima krišom.

Neobrijan, ćelav, lud i ružan,
klatio se musav – Mesec crven,
po valima kišnog svoda,
tonuo za oblak, svakog drugog trena.

A žuti je vetar sasvim tužan
prevrnuo stari lavor drven,
tek delić sebe, večeri da doda
pre nego što zaroni među kose žena.

(C) RATKO PETROVIĆ

KOROV I DEBILI

Kad budemo prekriveni trnjem
Suvim lišćem i još nekom travom,
Korijenje najbliži susjedi
Sigurno će pitati sa pravom. “Da’l je ljepše gore ili dolje?”
Pitaće jer gore nisu bili,
Reći ću im “Ostanite gdje ste,
Iznad nas su korov i debili.”

(C) Duško Vujović

Odgonetanje ljubavi

Čežnja boji moj život
bojama platana,
po njoj kapi
kestenjastog odsjaja,
na mom dlanu
po mom jastuku
sjaj neke daleke zvezde.
Ja, šašava,
grlim mesečinu… Noć i ja same
prebiramo po damarima,
daleko gore
smeje mi se Mesec žut.

Tek tuga
mene će nadživeti,
jer,
mladost sam potrošila
odgonetajući ljubav.
Koliko još zvezda
treba da padne
da bi mi se želje ostvarile?

A u očima mi
kikot kestenova,
u kosi srebro
malih pahuljica,
u mojim snovima
tvoje usne
imaju ukus grožđa.
Crnog -od čežnje,
belog – od želje…

Možda to i nije ljubav,
ali,
šta ako je više od ljubavi?

(C) -Svetlana Biorac – Matić

JASTREB

Na Jastrepcu kad rumena zora sine
Suri jastreb, gord i smeo,
Sa klikom se u visine modre vine
I natkrili lepršavi oblak beo. Dok šestari u širokom plavom krugu
Pod kristalnim i visokim, lakim, svodom
On plen vreba i u polju i u lugu
I sanjari o kladencu s bistrom vodom.

Na mirnome toplom nebu kad oblaka nigde nema
Finim čulom, u Potopu još stečenim, predoseća
Da se gore, u beskraju, već oluja teška sprema
I kliktajem svetu javi: Bura ide, kob, nesreća…

Dok grad bije munja cepa javor viti
Suri jastreb, raširivši moćna krila
Toplim telom svoje mlade ptiće štiti
Dok ne mine zla, ukleta moćna sila.

Na jablanu visokome, il šupqini stene sive
S dragom svojom jastreb toplo gnezdo svije
Jastrebiće, nežne ptiće, večno gladne- ale žive,
Hrani često piletinom ili mesom ljute zmije.

(C) Miljojko Milojević

JASTREB

Na Jastrepcu kad rumena zora sine
Suri jastreb, gord i smeo,
Sa klikom se u visine modre vine
I natkrili lepršavi oblak beo. Dok šestari u širokom plavom krugu
Pod kristalnim i visokim, lakim, svodom
On plen vreba i u polju i u lugu
I sanjari o kladencu s bistrom vodom.

Na mirnome toplom nebu kad oblaka nigde nema
Finim čulom, u Potopu još stečenim, predoseća
Da se gore, u beskraju, već oluja teška sprema
I kliktajem svetu javi: Bura ide, kob, nesreća…

Dok grad bije munja cepa javor viti
Suri jastreb, raširivši moćna krila
Toplim telom svoje mlade ptiće štiti
Dok ne mine zla, ukleta moćna sila.

Na jablanu visokome, il šupqini stene sive
S dragom svojom jastreb toplo gnezdo svije
Jastrebiće, nežne ptiće, večno gladne- ale žive,
Hrani često piletinom ili mesom ljute zmije.

(C) Miljojko  Milojević

JASTREB

Na Jastrepcu kad rumena zora sine
Suri jastreb, gord i smeo,
Sa klikom se u visine modre vine
I natkrili lepršavi oblak beo. Dok šestari u širokom plavom krugu
Pod kristalnim i visokim, lakim, svodom
On plen vreba i u polju i u lugu
I sanjari o kladencu s bistrom vodom.

Na mirnome toplom nebu kad oblaka nigde nema
Finim čulom, u Potopu još stečenim, predoseća
Da se gore, u beskraju, već oluja teška sprema
I kliktajem svetu javi: Bura ide, kob, nesreća…

Dok grad bije munja cepa javor viti
Suri jastreb, raširivši moćna krila
Toplim telom svoje mlade ptiće štiti
Dok ne mine zla, ukleta moćna sila.

Na jablanu visokome, il šupqini stene sive
S dragom svojom jastreb toplo gnezdo svije
Jastrebiće, nežne ptiće, večno gladne- ale žive,
Hrani često piletinom ili mesom ljute zmije.

(C) Miljojko  Milojević

ČEKANJE

Časovi su ovi nestrpljenjem tkani,
Neumorno tuče zidnog sata jeka,
Islužene rage vuku mi se dani,
I sve sporo traje, kroz nespokoj čekam. Zaključane misli tumbaju se, mrve,
Tamničar je umro da otključa bravu,
Tridesete noći kao noći prve
Osećam se isto, podupirem glavu.

Nesvesno obuzdah obamrlog tela
Haotične misli, al’ pomena vredno
Ne osećah zamor, strepnju što je htela
Zavladati mnome, sad mi je svejedno.

(C) Željko Sulaver

MIRIS KRUHA

S mirisom kruha i nemirna duha
bosi smo krisom prasili dan.
Od starih cesta do cudesnih mjesta
vjetar nas rasu, raznese san…
Ali znaj, da, dobro znaj: da miris one kora kruha
tople kao majcina ruka,
k’o zarobljen leptir u ruci sanjara
ceka tren zivotnog dara-
da se maleni prsti rasire…

Lik svoj probudi u ovom svijetu
sanjarska duso, bez sna na javi
i ne dozvoli da te u lijetu,
ikakva ludost gorda pokvari-
…dok nebom brodis, a zemljom hodis
s koricom toplog zemaljskog kruha!

(C) Ljiljana Prtina

DA LI SI TI TAJ PRAVI?


Nežno te mislima ljubim
strahujući,
ko kakva ptica od lešinara,
da kada budeš spoznao ljubav moju
ne pojedeš i mene samu. Jednom već bejah rastrgnuta…
Imala sam sreću
da se ponovo rodim.
Ovaj život ne dam
ni po koju cenu.
Trnovite ruže oko sebe obvih.
Samo princ pravi
do mene može doći.
Da li si ti taj pravi?

Nežno te mislima ljubim
strahujući,
ko kakva ptica od lešinara,
da kada budeš spoznao ljubav moju
ne pojedeš i mene samu.

(C) – Sanja Petrović

ZAPIS

Svi su putevi moji i svi su isti.

“Koreni”,  D. Ćosić

Trnje iz pogleda
za šaku
crvene zemlje
prodajem. I sina nerodjenog
u nedrima
za memljiv mir
menjam.

Na kućnom se pragu
sa senima mirim,
da se novorodjena
do prazvezda
vinem.

Jer put je moj
zapis u vremenu.

(C) Aleksandra Pavlović – Teda

Daleke obale

Uz nju sam naučio da volim ono što ne vidim
Ono što nemam i ono što mora proći
Voleo sam je nervozno i ishitreno
Jer još tada sam video da sunce zalazi Celim telom sam osećao padanje večeri
I neku jezu bez posebnog razloga
I nisam se čudio, bilo je jasno
Jer ništa što volimo ne može ostati dugo

Kada sam srećan išao njoj u susret
Sedeo sam i čekao da se pojavi
Znao sam potajno da neće doći
I nije, ni tada, ni nikad više

A danas više ne sanjam nju
Već velike ladje i daleke gradove
Vozove koji izranjaju iz magle
i mešanje glasova nepoznatih ljudi

I kada u nekoj od tudjih zemalja
čujem glas  vrlo sličan njenom
Osetim kako je teško i neizbežno
Biti prolaznik u ovom prolaznom životu

(C) Saša Mandić

KNJIGA ŽIVOTA

Ne sećam se dana
Kad sam prvi put
bila izigrana. Stavrno se ne sećam
Kad me je otela roda
Iz naručja cigana.

A kažu da me ona
Na to mesto donela
I ponovo odletela.

Ne sećam se ni da me je
To mesto zadržalo dugo.
Ni to, ni neko drugo.

Ne sećam se ni plana
Kako da krenem
Stopama cigana.

Ne sećam se ni godina
Što se se nanizaše i okenuše
Kao stranice knjige.

Ne sećam se ni da sam živela
Da moje reči
Nekome uđu u oči.

Ne sećam više ni tebe
Ni tvoga lika
U ogledalu.

Stvarno ne znam
Šta bih
Da mi nije poezije

Ponekad mi je lakše
Da pišem
Nego da dišem.

Ipak za ovu knjigu
Sebe ću
Potapšati po ramenu.

(C) Vida Nenadić
25-08-2008
London

STOPA DO PONORA

Dah svoj dajem povetarcu
Nek’ oluja on postane,
A krv mladu sedom starcu
Da zaleči svoje rane. Naivcu dajem kose pramen
Kičicu od nje nek’ stvori,
Potočiću – kuće kamen,
Da se i on zažubori.

Čet’ri sela moje brazde
Nek’ pšenicom svojom seju,
A još cet’ri nek’ zasade
Krompir u moju aleju.

Za vranca i belo stado
Neka Bog čuvara nadje,
Čuv’o sam ih nekad rado
Nek’ ih neko čuva radje.

Drobim život u komade
Osećam da dalje nema
Umrle su moje nade
Crna mi se raka sprema.

Početak mi s krajem spojen
Od tela mi duša beži,
A mleko kojim sam zadojen
Na usnama još mojim leži.

Put preda mnom ne sužava se
Jedna stopa do ponora
Poslednji se svici gase
Neće svanut’ nova zora.

(C) Dejan Milojević

Jelena Protić Petronijević i Petru Krdu
Stihove Vaska Pope govorio je glumac Vlada Ratković

VOLIM I ŽIVIM

Sa bolom prošlog vremena
iza srca čujem vapaj.
Iz oka,
u naletu,
sećanja iznedruju suze. Dani ispunjeni
vetrovima zimskih prostranstava,
svetiljke noći
istopljene bdenjem
i molitvom srca,
drže me čvrsto.
U želji postojanja,
unutrašnjost sveta
odiše lepotom letnjeg svitanja.
Bojim se tajni,
mirisa
i kapi.
Rukama,
dok tešim drhtaje,
bliža sam jesenjoj pesmi,
nego cvetnom nebu
što maštom milujem i pirim.
Spojila sam svet
sa jecajem i suzom
da me zaštiti na putu ništavila.
Uzdignutih misli
opet idem ka Suncu.
U setnom zanosu
duša mi teži
da voli
i živi.

(C) Vesna Radojković

USNE II

Na usnama
pupoljci sutona
ogrezli
u suncu trešnje

Nezasite
iz dubine bezgreha
pod okriljem noći
nežnost prostiru

Zlate se
požudom srca

Sa obale ljubavi
pučini večnosti
pticama hrle

(C) Dejan S. Jovanović

KRINOLINA

Krinolina,
nebeski plava,
cvjetove naslikanih
zelenožutih,
prozračna
i raskošno lijepa,
na put kreće,
u sazviježđe
veličansteno
čuvara ljepote njene. U zvjezdanoj noći,
biserni trag
za sobom ostavlja,
krinolina
biserima poškropljena
kao suzama
iz oka nevinog.
Zbog sudbine
iskapanih.

Duša u njoj,
zastrta velom
bolnih uspomena,
nježna i krhka
kao kristalna vaza
i mirisna kao
dunja sa ormara,
nadu je,
u ime želja,
sa sobom ponijela
i vjeru
u sutrašnjost bolju.

Promijenila je ona
mnoga ruha
u vijeku beskonačnosti
svoje,
a sada u krinolini,
raskošna i lijepa,
snobudno čarobna,
putuje…

Putuje u sazvježđe
gospodara snova
svojih,
da mu se pridruži
u buđenju
ljepote ispisane
u zvijezdama.

(C) Božo Popadić Aktus

VEZANI SNOVI

Sklapah oči bježeći od mraka
tražeći iskru svjetlosti
skrivenu u pepelu zapaljenih
istina. I sanjah…sanjah
zagrljaj što ne pita
oči što govore
dodir koji ne dodiruje
a peče
i sanjah…blag osmjeh
što liječi
kao melem napravjen od
nepristupačnog bilja Olimpa
iz izbe drevnih Bogova. Sklapah oči pred maglama
površnih emocija
slijepih putnika
što lutaju
putem bez putokaza
tražeći zlatni sjaj
prolaznog vremena.

I sanjah…na dlanu
pružen kamen vječnosti
sjajan trag
istinitosti
zrno
malo neprimjetno
sto dušu je
poput sunčevog sjaja
od hladnih zima
ogrijalo.

Ali, san nestaje.
Otvaram oči
mrak ostaje…
Bježati se okovan ne može.
Vezan biti
lancima pletenim
kučinom stvarnosti
sanjar ostaje rob,
zatočenik realnosti.

(C) Nevenka Alispahić

САН

Може ли грешнику Анђео у сан да долети,
може ли се душа, свијетом заробљена,
Небу радовати бар док тијело спава,
ил` нам Господ миле покојнике врати
да нас грешне Раја изгубљеног сјети,
да нас макар док спавамо,
спаси страшног заборава? Опет сам Те сањао оче,
опет си дошао да ме вратиш кући,
и опет ми сузе вреле као восак точе,
као онда кад си рек`о да ме нећеш тући.

А нисам се ни плашио батина
него чудног прожимања пркоса и сјете,
Раја што је замирао са Твојим очима
и страха да никад више нећу бити дијете.

Како сам тада могао и знати
да ћу читав живот од нечег бјежати,
ево и сад док ми снове, успаванком
благодатном, милујеш и златиш,
преклињем Те као некад,
да ме кући вратиш.

Невен Милаковић Ликота

PROGON

Nehotice zagrebah
Lice na slici
I hiljade malih utvara
Poleti u ambis mojih očiju

Oslobodi me Od ovog sna koji stvara horizonte
Svojom bojom gromovite svetlosti

Od uskovitlanosti krvi
Koja se podaje tišini

Od ove pohlepne žudnje
Pod izmičućim kristalom
Zgrčenog straha

*

Rosa se uhvatila u tvoju mrežu

Pod razgolićenim mesecom
Sa zemljinog neba
Ti stvaraš virove
Ti postavljaš zamke
Između potrebe da se voli
I da se ne voli
Sve što ti ne znaš

Nad mojim telom
Plašt tvoga ogledala
Mahovina pokriva pustinju
U kojoj zore putuju
Ti izazivaš žeđ i glad
Ti želiš da me promeniš
Na obalama krvi
Gde nikakva nada nije dozvoljena

Tvoje oči progone dan
Dok nam noć dodeljuje nove uloge

(C) Gordana Knežević

НАШЕ МЕСТО

Остави траг када дођеш на Наше место
да сањам, нека то буде цветак или писмо,
јер, од растанка нашег тамо одлазим често:
као да смо заједно, иако одавно нисмо. Та застрашујућа лепота Литице мој је сан
опија ме, и све Наше постаје лепше тамо,
у каменој колевци још сања наш први дан
и спомен на речи: тебе, тебе љубим само.

Грлио сам те тамо, а Ти уплашена си била
дрхтала си, пекао ме је твој дах врели
немоћна си била, као птица сломљених крила.

Сети се, потом смо се насмејали и сели
на Нашу Литицу, док је река тихо шапутала.
Слушам је, шапуће и данас – није престала…

Као да Нас због растанка кори

Дуле Р. Пауновић

На Литици, поред Дунава
31. јула 2004. год.

Moje ime je Tatjana Jelić, živim u Zrenjaninu, imam 34 godine, udata sam i majka sam šestogodisnje devojčice.

Završila sam višu matematičku školu i po profesiji sam operativni
matematičar. Radim u jednoj nemačkoj firmi kao asistent generalnog
direktora.

Volim umetnost, pišem, slikam, pevam…

Zovem se Dule R. Paunović i imam 57 godina. Po zanimanju sam ekonomist,
na žalost, zbog bolesti prerano sam penzionisan. Nevesele i sumorne
penzionerske dane provodim usamljen u malom rudarskom gradiću
Majdanpeku.

Kao student a i kasnije, povremeno sam
objavljivao stručne radove iz oblasti ekonomije i organizacije. Objavio
sam nekoliko pesama i moje pisanje se svelo na tek povremeno
zapisivanje stihova, koje nisam imao vremena do kraja da uobličim. Iz
tog perioda, na žalost /ili na sreću/ nemam sačuvanih radova. Kada sam
2002. god. prekinuo karijeru ekonomiste zbog teške bolesti, kada mi je
te iste godine umrla majka, prijatelji i kolege me ostavili nemoćnog na
putu, gde sam zastao, a porodica mi je bila daleko, u Kanadi, utehu i
sam našao u pesmi, u sonetu. I do danas sam napisao desetak zbirki
soneta. Nekoliko soneta sam objavio u “Kišobranu” iz Vankuvera /Kanada/
a u skorije vreme počeo sam da objavljujem i u domaćim elektronskim
medijima.

Ne pišem o krupnim društvenim i političkim temama,
bavim se sobom, svojim najdražim i najbližom okolinom. Pokušavam da
pomirim suprotnosti u sebi, raskorak između želja i trenutnih
mogućnosti. U stvari, totalni haos u životu pokušavam da sredim u
pesmama, barem negde da uspostavim red koga nisam -delom i svojom
krivicom – imao u životu. I uspevam u tome, pisanje mi prija ma koliko
da sve po ko zna koji put pišući preživljavam.

6 627 0 KoprivicaZ 0 srpski 0 0 0 5 1 80.93.248.36 1-
3784 0 ljuba-trebotin SLUTNjA – Ivica Milovanović 2008-09-14 14:55:46

 

SLUTNjA

Leli Popović

Znam, i to će jednom doći
Već neke zvezdane noći,
Il ranog, sunčanog jutra…

SVEJEDNO,

Umreće moje SUTRA. Da li ćeš bezbrižno proći,
Da li ćeš snage smoći
Sa Njim da se mimoiđeš…?

DA, ČEDNO,

Presahlom snu ne priđeš…?

Znam, Sanjar se jednom budi,
Tamo gde zora ne rudi,
Gde crna zemlja ga skriva…

NAPROSTO,

Na kraju tako biva.

Hoćeš li, iz mase ljudi,
Srce što više ne žudi,
Da dotakneš svojim dlanom…?

I, PROSTO,

Odeš za novim danom…

Znam, od dragog postoji draže,
Da duša nikad ne laže,
Njena su slova od zlata…

UVELI

Necvet niko ne hvata.

Da li će usne da traže
Reč koju ćutanje kaže,
A damar tiho najavi…?

I, SMELI,

Stih sto beznađe slavi…

Znam, ostaće deo mene,
Moje će lutati sene,
Zoru će pesma da grebe…

POBEDNO,

Umreću posle sebe.

Da li će zenice snene
Pustiti suzu da krene,
Kad svanu sunčana jutra…?

SVEJEDNO,

Umreće moje SUTRA.

(C) Ivica  Milovanović
04.08.2008. godine