ЛЕПИ, А ТУЖНИ СТИХОВИ

Данас бих могао писати
неке лепе,
а тужне стихове,
Могао бих писати:
” Волео сам да гледам њен лик,
Иако никада не држах је
у свом наручју.”
Могао бих писати:
” Мислим да ме је волела,
а мислим да сам је и ја волео,
Иако никада нисам је љубио,
Јер знам да за љубав понекад
нису потребни пољупци.”

Данас бих могао писати
неке лепе,
а тужне стихове,
Могао бих писати:
” У  једном дану ја сам је љубио,
у једном дану ја лежао сам до ње,
А сјај који некад видех  у њеним очима,
Тај сјај сада гасне попут звезде
која умире негде горе у даљинама.”

Данас бих могао писати
неке лепе а,
тужне стихове,
Сада када знам да је немам,
Када знам да нисам је
могао сачувати,
Као ни овај кишни дан,
као ни овај кишни дан који одлази,
А како се мирити са тим да је нема,
Када погледом још је тражим,
када желим да је ту,
И  да све буде бар као некада,
а ње сада нема.

Данас бих могао писати
неке лепе,
а тужне стихове,
Могао бих писати:
” Не нисам је волео,
никада је нисам волео,
А толико сам је волео,
а она то није ни знала,
Сада дајем је другоме,
њени пољупци биће његови,
Њено тело, њене очи
и руке биће само његове.”

Могао бих  писати:
” Више је не волим,
никада је више нећу волети,
А толико ћу је волети,
волети као и пре,
Због сјаја њених очију,
сјаја који припадаће само мени,
Само мени заувек,
јер никога никада тако није гледала.”
Кратак је овај дан
у коме је нисам држао у наручју,
Кратак као и љубав коју она
носила је у срцу за мене,
А заборав,
заборав трајаће дуго,
Али морам се помирити
да сам је изгубио,
И да ово није последња бол,
већ једна у низу,
Заробљена у неке лепе,
а тужне стихове,
И стварно, стварно данас…

Данас ћу написати
неке лепе,
а тужне стихове,
Који можда њој неће рећи ништа,
а можда њој, рећи ће све.

(C) Зоран Матић

Tuga, u korak, išla k’o pratnja,
i pravila crte lica – muške i grublje. Mene je kovala zla
sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.

I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.

(C) Ratko Petrović,
iz knjige
“TRI GODIŠNJA DOBA I SMRT…”
Beograd 2007. godine

UKUS VREMENA

Kao karavani
zarobljeni u vremenu
postiđeni u porazu
istrajni kao udaljene
planete
a svuda okolo
vreme čini svoje… i
deca će postati ljudi
kiše će
pasti pa presušiti
sa juga će se
bezbroj puta
laste vratiti
i trešnja
pod prozorom će
rađati, rađati i
rađati ….
ako je
uopšte primereno
time meriti vreme.

Zaboravljamo
neke važnije stvari
a stvari su važne
onoliko
koliki im značaj damo
i sve mi se čini
da je nada
najveća laž koju
gajimo
svo ovo vreme
za nas ne otiče
samo se presipa
iz tebe u mene
iz mene u tebe.

(C) Zorica Brkić

Neka Bahus do god pije
zdravi u čast ljudskom rodu
nek nebeska vojska bdije
za mir pravdu i slobodu.

(C) Milorad J. Nikić

DALJINA

Udahni me.
Na trenutak odmori oči.
Zažmuri…
Jer osecaš koliko mi nedostaješ? I sad dani
od života bruje,
u mojim očima muk.

Još uvek gde vreme
zaparu tka,
živim u mislima,
nedam da me slomi daljina,
jer dišem ljubav
jedina…

(C) Srdjan Radić

Kad rana jesen požuri
i meko lišće poljubi tlo
kad bora na mudrom licu požuti
ni tada, ni tada neće biti zlo.

Bez žurbe ću prelistavati proleće
sunčana leta i snežne zime
podgrevati neke prohujale sreće
i žene kojima još pamtim ime.

Na gomili uspomena stiska se šaka,
novi sjaj prostruji u zenicama,
noć se radja bez tame i mraka
i nova snaga u stisnutim pesnicama.

Deo mladosti se ulagivački smeši,
sve boje u jednu se stope,
sreća punu torbu radosti odreši
i oči se mirno zauvek sklope.
***

(C) Stjepan Herman

а Србију судбини
предаше
То је било пре
стотине лета
сад су Срби аждајама
мета

Аждаје су гладне и
проклете
постаћете и ви њима
мете
Пробудите се док
времена има
слобода је потребна
нам свима

Духовност је наша
заједничка
а култура скором да
је иста.
Векови је раздвојише
мало
а истога доста је
остало

Браћо Руси сложите се
сада
јер у вама живи
Српска нада.
Помозите ви Српскоме
роду
Срби бране и вашу
слободу

Мостови спајају
капитална богатства,
а говор и култура
народе.

(C) Милован
Веселиновић 

i nakon smrti spaja se sa svemirom…

U pjesmi se otkriva

njena rasplamsala snaga

U ljubavi se spaja

tajnovitim prisustvom U ludilu luta

neprestano gori

U osveti treperi

i uzbuđenjem zrači

Otkriva se onda kada čovjek progovori

kada svojim simbolima smisao označi…

Duša je protkana prozračnom materijom

i nakon smrti spaja se sa svemirom

(C) Vladimir Petrović

Lepotu duše
medj` prstima kriješ,
a iz očiju ptice
poleteti bi htele. Nikad te
miris ruže,
opijao tako nije.
Toneš kroz noć
sa sazveždjem leptira
na jastuku svom.
U srcu ljubav ti zri…

Prepusti se snu tom.

(C) Bogdanka Rakić

Она мисли: да је
поред мужа…
Откинути цвет док на
столу стоји,
у вази са водом,
мисли да је ружа.

Рекли су јој… А она
прича мени.
Као да не знам: шта
је жена?
Mного је лажу
пријатељи њени,
а она стабилна… Као
морска пена.

О како је немоћ,
моћна да лаже.
Мислећи да: величином
плени…
И како се лако у лажи
одаје,
суновратом… У
загрљај жени.

У зачараном кругу
ништа ново.
Изгубљени, круговима
ходе…
Моћ су таласи: уздуж
и попреко
што мисао ка бескрају
воде.

У кругу жена…
Кругове прави.
Круговима, да покаже
мужа.
Без љубави кругом
оцртана,
суноврату… Слепо
руке пружа.

(C) Властимир Ћировић

У чарима ноћи,
У чарима зоре, дубоке ко море,
Плам у срцу мртвом опет се буди,
Јер ја немам сада твојих груди,
А ни срца твога,
У жељи плама, јединога мога,
Да мене јутром оно у љубави буди.

А знаш ли драга кол’ко дуго,
Ја те нисам им’о,
И чежњу живота са тобом делио ?

Сад ја оним, што очи су ми биле,
Некад неусахле и чиле,
Видим само мртво време,
Што поново на гроб ми дође,
И крај мене, у мимоходу немом прође.

О дођи, једина и мила,
Па ти, сав свет си ми била,
Дођи и на гроб положи ми цвеће,
Јер једино оно за мене,
Плакат и мрет неће.

Дођи, ти на гроб мени,
Тек  кад година наша,
Још једна нова, без мене ти прође.

Собом онда понеси, све своје боли,
Јер тада теби, ја срце ћу дати.

Даћу ти срце што у грудима,
За тебе ни сада,
Сном мртвим не спава.

Ти узми срце, ја узећу ти боли,
Јер шта ће срце живо, мртвом,
Који и сад, без наде, шсто те воли.

Мртав, па шта.
Зар мисле,
Да жив, ја сретнији бих био,
Без тебе у зоре тихом трептају,
Без тебе у дану,
Без тебе у очају ?

(C) Зоран Матић
29.10.2003. године

Sedefastih krošnji
korali s morskog tla
cvatu kraj puta.

Kao sa štapića vuna šećerna
oblačak nestašnih vragolana
zavejao grane belim pahuljama
Biserom u kadifastim laticama. Na veselim glavama
sa ušima smaragda
zarobljena snaga pupi pre listanja
u svezanim vrećicama.

Kidajuci vrpce
kao šaka prozračnih kristala
najezdom nabubrelih nota
zelenih listova
otvaram se.
Da oslušne me proleće
dirigentske dodirujući palice
žarke kao sunce.

Obilatu riznicu
pčele vredno ljube
trepćući krilima
uznemirenih planktona.
A ptica je pohod
kud da tela sviju
i u klupčastim gnezdima
bajnim snom
sebi oduška odaju.

Nad alejom
jato morskih konjica talasa
mrseć’ valima kose
razbaškarenih sasa.

Ali…
nisu to sase
već dukati
maslačaka žutih.

I ovo sam ja.
Za Zemlju strepim.
Jednu Zemlju.
I dva mora.

(C) Vesna Mladenović

Maleni most kod Kastrata
bio je opsesija NATO dželata.

U prvim danima rata
nad njim tri zločina vrši,
a most kod Kastrata stoji
u beskraj plavi strši…

Svaka pojava prodornog zvuka
u njemu stvara bezbroj muka
i drhti Most ko ljudska ruka
tek slomljena ujedom vuka…

I danas, na kraju aprila,
surovi gospodari rata
sa četiri projektila
gadjaju Most kod Kastrata.

Nad Mostom i Kastratom
kod Samokova i Marine Luke
obuzeti zločinačkim ratom
NATO avioni k’o aveti tule.

Mi, gnevni, stojimo u hladu,
oni se obrušavaju, Mostu se bliže,
rakete zvižde i prašte pri padu,
I crn, paklen, ljuti dim se diže.

U ovom gradu što prvi nevin strada
drhte prozori i vrata i krovovi zgrada
i crepovi lete i parčad srče pada,
a niko se spokoju i miru ne nada.

U naletu novom ove kobne ptice,
kao na paradi, u niskome letu,
iznad ušća Kosanice i Toplice,
raketama svojim razaraju metu.

I naša PVO granata
u svojem sjajnom letu,
stiže i grunu dželata
najcrnjeg na svetu.

Jedan je počeo odmah da izgara,
ali je prešao visove Merdara,
i pao tamo gde Srbija stara
odavno strada od zlih Šiptara…

Crn, skršen i spržen plamom,
Most u izrešetano nebo strši
i svedoči o zločinu strašnom,
što ga NATO po Srbiji vrši.

Most nije pao u vodu
vec slomljen suncu leti
i zove u boj za Slobodu
i groznom zlotvoru preti.

(C) Miljojko Milojević

Spance,
30. april 1999. godine

OGLEDALA

Presvukao sam se,
U onog skota,
Pred kojim svi stoje,
I gledaju,
Do dna,
A ništa ne vide.

Ili vide neke prizore,
Koje žele da vide
Koje smatraju postojećim,
Koje navodno,
Poznaju… Presvukao sam se,
U tog skota,
Kom svi gledaju u oči,
A da pritom,
Niko ne zna,
Kakve su im oči.

Ogledalo

Prvi je to skužio Narcis,
Pa se udavio,
U jezeru tajni,
Koje i danas postoji,
Negde tamo.

Gledam vas dragi moji,
Igrajući uloge,
Koje ste sami birali,
Svesno,
A opet pokajnički.
Eh, sad!
Ne ide to.

Prikazujući prizore,
Vidim gnušanje,
Neko,
Kao postojeće,
Kako to!?
Otkuda izlazi ta snaga,
Volja,
Moć,
Poricanja,
Ahhh, pa nisam to ja !

Ogledalo

Kanda malko laže,
Pa si sad nešto ne ličiš,
Na sebe,
Pa si sad nešto malo,
Van sebe,
Ah izvini, ili tome mesta ovde nema.

Malo sam se uigrao,
Ulogom tom,
Koja me okupira,
Od rane mladosti moje,
Glumim okolinu svoju,
Koja se oslikava,
Jasno,
Poput neba u moru,
Na mom skromnom,
I osećajnome liku.

Ali likovi koje igram,
I koji hrabrošću plene,
Posle snage i nemaju,
Da se vide kroz mene,
Neki beže odma,
Neki ljutito prete,
A tek retki su oni,
Što upleteni u mreže,
Priznaju svoju,
Neizmernu sreću.

Ogledalo nam daje,
Jasnu sliku,
I spoljnji i unutarnji sklad,
Retkost je čovek,
Što bez stida,
Hrli,
Da ispravi stvar,
Koju vidi,
Jasno u odbljesku,
Svom,
Pomalo zbunjen,
Ali svestan,
Da je to on.

Nije red da glumiš nešto,
Da ulogu neku
igraš,
U zanosu scene,
Kad zalaješ
hrabro,
Ta budi spreman,
Na bes,
Uličnih pasa,
Iz blizine.

Ogledala!

(C) Ranislav Šela

PRVOMAJSKA

Krenuli smo uz brdo,
putem od klesanog kamenja,
smehom da zaklonimo ponor,
utehu da nadjemo za promašena htenja. Svoje zablude i
praznine,
uznosimo na vrh planine,
da ih lakše bacimo u dubine duše
i pobegnemo od istine, koja guši.

Sa godinama koje prolaze,
polako shvatamo da je prolazno sve
i da svaki tren, svoj ideal ima.
Neko je tu da daje, drugi samo da uzima.

Mi smo tu, sve da izdržimo…
Kad razum sumnje nameće,
tu smo da se družimo
i pesmom bodrimo proleće.

Popeli smo se na brdo,
putem od klesanog kamenja.
Sad znamo, tek kad oseti tvrdo,
čovek poželi svet da menja.

(C) Ljubodrag Obradović

SREĆAN
PRVI MAJ SVIM POSETIOCIMA SAJTA I ZANESENJACIMA KOJI BI DA PROMENE
SVET!!!

(C) Nenad Živković – SkySeeker

ZAKLANJAŠ MI SUNCE

PESMA MESECA MAJ 2007

Grane su se gusto
ispreplele teške
Pogledi nam zastaju
na njima ko greške
Ko ptica u strahu za
život u mraku,
pele su se misli sve
više i više.
Tek poneki zračak,
kao kapi kiše,
zasvjetluca ispod dva
treptaja lišća
gdje se pauk gladni
na promaji njiše. Zadovoljih pogled na sivom betonu
u prašini
gdje se travka zavijori.
Uz muziku milu u
visokom tonu
u treptaju ko da
nešto progovori.

Svjetlost joj
zaklanja sebično i drsko
to
krošnjato čudo olistalo gusto,
izdiglo se iznad i
prkosno stoji
hoće tajnu neba sebi
da prisvoji.

Dok nam nadu čine te
mrvice sreće
a sunce nam zaklanja
debelo drveće,
ja i travka mala
prikrivamo jade
betonu
prašnjavom živimo bez nade.

(C) Mile
Tešanović

РЕКА

Кажу да постоји река, тиха и блага,
Да црна вода дође,
И нестане без трага,
Та река крије сунце,
И светлост месеца блага. Кажу да светлост, око ње се не шири,
Да ветра нема, јер он ту не пири,
Да нема мириса, пролећа и лета,
Крај обала, цвеће њој никада не цвета.

Кажу да она је без јесени и зиме,
Да раздваја пут тмине,
Да нема мора, коме она ходи,
Да нема реке, ка којој она броди.

Кажу да црни песак, њој обалу твори,
Да нема у њој струје,
Да са њом се бори,
Да нема она острва речна,
Да нема таласа и да она је вечна.

Кажу да том реком нико не броди,
Том реком само један чамац ходи,
Спаја обале те тамне реке,
И прамцем не прави таласе меке.

Кажу да на прамцу,
Он фењер један тек има,
Да није видљив он свима,
Тек  по некој ту придошлој души,
Да мало светла и тмину гуши.

Кажу да чамац,
На обали не оставља трага,
Да вози га лађар без лица блага,
Да лице он тамом вечном крије,
Да и магла од њега се скрије,
Да тишина одору му вије,
Да само Хаду знано његово је име.

Кажу да новчић,
Он за превоз тражи,
Да не вара и не воли лажи,
Да душе он по обали купи,
Да мир за њих искупи.

Кажу да када река раздвоји светло,
Да када останеш на путу тмине,
Тада знаш, да Стикс тој реци је име.

Зоран Матић

23.10.2004. г.
субота, дан 31.

Branislav Jovanović, Predsednik organizacionog odbora Fedrara

Spasoje Ž. Milovanović, Svetlana Djurdjević i Biljana Dačić

Branislav Jovanović i Boban Aleksić – potpredsednik
Organizacionog odbora Fedrara

Milovan Stefanović i Spasoje Ž. Milovanović

Nada Djurić i Ćirić Predrag i novinari RTK Kruševac

Ljubodrag Obradović, Slobodan Stojanović , Nada Djurić
i Predrag Ćirić

Будан, гледам и чудим се да ли је ово…
Јава или сан, ноћ или дан, а росе… На прозору…, најављују прохладно
јутро…
Гледам и мислим, предивног ли бића,
Лика, слика и прилика мојих жеља…

Склопљене очи, благо трепере капци
На јастуку мирис, миран и благ, тако драг…
Осећам јак порив, толико јак, да те пробудим,
Да те загрлим, да ти шапнем волим те,

Да ти кажем, мило моје,
лепо ти стоје месечеве боје,
и тај мирис којим дајеш све од себе,
па се чудим…
Јел могуће, јел ово мени намењено,
мирно и тихо лице је њено, жено,
Волим те, и зато једно молим те,

Не остави ме на цедилу овога понора,
Ти си јака као Света гора,
У теби спавају анђели љубави,
Своју руку на моје лице стави,
Помази,… на сулудој животној стази,
Једино сам, …, једино тебе сам чекао….

Зоран Стевановић

MIRIS PROLEĆA


Šta da
Vam kažem,
ne može to da se
opiše,
kako divno proleće
u mom kraju
miriše. Sunce je daleko iza brda,
još noć
mračna traje,
a pesma slavuja,
od sinoć ne prestaje.

Nije to jedina pesma,
koja se u noći čuje,
tu su cvrčci i druge
ptice
 i pesme do
zore bruje.

A kade se izjutra
sunce
na horizontu pojavi,
tada okolina postaje
zemaljski raj pravi.

Rascvetane i
olistale grane
kao dragulji sijaju
a livade,
bašte i njive
šareni
parkovi postaju.

A dečica vesela i
čila,
po poljima, ko
andjeli mali,
dovikuju se i pletu
venčiće
od cveća
što su ubrali…

Šta da
Vam više pričam,
rečima ne može da se
opiše,
kako divno proleće,
u mom kraju
miriše.

(C) Života Trifunović

KK
Rujno iz Užica, raspisuje konkurs za najlepšu duhovnu pesmu
u
kategoriji osnovnih i srednjih škola u okviru tradicionalne
manifestacilje. Pravo učešća imaju i odrasli.

Pročitajte
ceo konkurs koji je poslala Tatjana Debeljački .

Radove slati u tri
primerka, pod šifrom, a rešenje šifre
u posebnom
kovertu. Ispod napisati kategoriju osnovna i srednja škola,
radno
mesto. Radove poslati na adrese:

Jasiković Dragoljub
(za konkurs)
ul.Majdanska 45.
31000 Užice

Tatjana Debeljački,

ul.Nemanjina 111.
31000 Užice

Kontakt tel:064 157
2170

Konkurs
je otvoren do 1.avgusta 2007.O razultatima konkursa, kao i vremenu i
mestu dodele nagrada, svi učesnici, će biti obavešteni
telefonski.

Оцила су симболи код Срба
ватра спаса, будућност живота.
Кад огњиште престане да гори
лед и тама и живот умори.

Соколица са соколом својим
иза крста и оцила стоји.
То је Србин са госпођом својом
равноправни под Божијим сводом.

Изнад крста оцила и птића
стоји круна славних Немањића.
Што је капа на глави човека
то Србима Немањића круна.

Милован Веселиновић

Али у тмини за леђима,
Светлости јави ми се сена,
Отварају се врата,
Сада светлост тмину ми отера. Светлост је јака,
Из ње глас ти чујем,
Из светла руку ти наслућујем.

И глас ме зове:
” Не иди с’ њиме ми драги,
За руку ме узми,
Душу њему не можеш дати,
Душа твоја крај мене те чека,
По душу к’ мени се врати.”

И руку у светлости примим,
Не видим чамац ни реку црну,
Не видим лађара са лицем без лица,
Сада видим да ту си,
Сада блиста ти зеница,
Сада нежно ме љубиш,
Сада нема таме, сада кажеш ми:
” Не иди ми драги,
Ти не следи тај пут таме,
Моје усне не могу се љубити саме.”

Зоран Матић
23.10.2004. године
субота, дан 31.

KOMŠINICA

Noćas se
setih tebe, eto.
Tebe i tvojih dolaska.

Prijatelji su tu da pomažu jedni drugima..

Svaki put dok smo ispijale kafu
umilno bi me pitala da se poslužiš cigaretom..
Uvek si ih zaboravljala kod kuće.. Tvoj glas sa druge strane žice
govorio je:
“Vidimo se.Stavi za kafu”
A ja se unapred pitala:
“Šta li joj sad treba?”

Bio je to širok asortiman
tvojih potreba..
Majice, košuljice, blejzeri, bebi ulja,
cipele,  nakit  i još koječega.
(Onaj zlatni bi uzimala
“leva ruka-desni džep”.
Ja bez njega mogu.
A i ti bez obraza!)

Cepidlačim ali
skupo platih  kašičicu svoje kafe
uz 2dc soka.
I fil s torte
je pojedeno vreme
završilo  u kanalizaciji
bez posebnog mi olakšanja.
(Nisi se promenila)

Volim slatkiše
ali bila si velika torokuša
i znam da u drugoj kući
već nakon pola sata
iz tudjeg tanjira sladeći se
žvakala si  mene.

Dobro,
drago mi je da nisam sudelovala
u osudama .
Ko je šta uradio i zašto
ne spada u deo mog posla.
A to je da sam živo biće
sa parolom
“uzdaj se u se i u svoje kljuse”.

Znaš, samo kad’ zamislim kako ideš ulicom
dodje mi da u trku preskočim prag kuće
i pred tobom okrenem na kapiji ključ..
Dva puta!

Da može više okretala bih još.
To je maksimum zarade tvoje.

…Samo kad’ zamislim!

(C) Vesna Mladenović

JAVA

Čovek u kavezu
okopava svoje dane
trune u samoći
peščane otudjenosti
zeva kao riba na suvom
sivim pogledom gleda u Raj
luksuz obećan srećnicima-
nagrada za neizopacenu golgotu. Ovo je grad
koji trebuje prosjake.
Želi da ih trebi
od zala.

Misionari jednoumlja
su zatrovali
lulu mira.

Ne, ratni poklič
se ne sriče
niti
zamuckuje.

(C) Marko Antić – Zbrilion;

(C) Ratko Petrović
iz knjige
“Tri godišnja doba i smrt…”
Beograd 2007. godine

СВЕТИОНИК

Рт што у море урони,
Са кулом од камена стоји,
Ту због хриди и мора она постоји,
И шири светлост и даје наду,
Не да мору да прамац и једра краду. А море свог Бога моли,
Да таласом ту светлост смири,
Да заувек са куле је умири.

И понекад’ када небо посиви,
Талас са муњом и громом подође,
Ка рту старом дође,
И  силином свих  морских  вала,
На светло се баци,
Али светлост куле у море не одбаци.

И веком та борба траје,
За оба борца она потраје,
А кула далеку светлост,
И даље шири,
И када море се смири,
Као моја душа, што љубављу за те,
У хладној ноћи рашири.

Зоран Матић
09.12.2004. године
четвртак, дан 78.

Sljivike čipka krije
pene po celu noć
k`o more kada bura
u hridi kamene bije,
a  dole nešto niže
široko puklo polje
i žitno naleva zrno.

Uz ćuvik zastala srna,
slavi dolazak jutra,
u oku plašljivom njenom
oslikan kosmos ceo,
milion tajni krije.
Raduj se srce lomno
sutra smo ponovo tamo
i ko zna kada više!

(C) Milorad J. Nikic

Jer život osjećam u trncima duž cijelog tijela,
ja sam nešto više, da preskočim granice bih
htjela.
Ja sam dolje ispod površine i hoću da se probijem,
vrištim al’ me niko ne čuje.

Gledam nebo i želim visoko da se vinem,
ali kao da tonem ispod površine od leda,
trudim se da ga probijem,
isuviše je čvrst i slomiti se ne da.

I svaki put na svoj način da kreneš
pokušaš,
osjećaš vjetar i želiš da ga
saslušaš,
ali ne možeš ga čuti, mašta ti je
suviše ograničena
da bi takvo nešto mogla da nasluti.

Mislim koliko je čovjek stvarno sposoban
prostora da zaposjeda
ili smo svi ipak zaglavljeni ispod leda.
Možda da se probijemo fali samo malo
i pitam se da li živimo bar djelić života
onako kako bi trebalo?

(C) Milana Jovanović

Učim od proljeća
kako da oblačim sopstvena
drveća Kako da nadjem svoje oaze
tajne pećine
i prolaze
a da se pri tom
poskoci ne
nagaze

Učim kako
životom hodati
trnjem gaziti
rane ljudski nositi
pomoć ne prositi
i uvijek
svoj biti

Ne može tako
ali na tom Putu
i kad zadobiješ ranu
zadnju-ljutu
pogled podigni
Na-Gore
jer moraš drugima nade dati
neka se  BORE

(C) Sensej R. N.

BEDA  FILZOFIJE

Predvečerje filozofije…
Cinkari me jezik,
divlja suza
psa na vrat mi kači.
Bujica bede
strast u kovčeg stavlja.
Miris zemlje zamenjuju
disanje Vavilona
i grč Kartagine.
Vojskovođa nema… Cveće blombira zube,
moj svet je nenaseljen,prazan.
Horizont nemilosrdnog
stvara mi čvoruge.
Moć tuge vrtoglavicom
svira u očne jame.
Hrabri me strah
da strašno nikada nije.
Postajem
snishodljivi arhivar,
ljubavnik nominativa
i nosatog vokativa.

(C) Darko Perović – Kovalnik
Podgorica, 1992.godine

TAKO MALO

Zašto jednostavno

nemisliti

tako malo sedeti

pogledati

nezapaziti

pertle zavezati

počešati teme

vratiti stanje

u prvobitno

kao lutke iz izloga kompletne

a opet nisu ljudsko biće

ma i ovako ne znam ništa

o živom i neživom

možda se to viđenje

promeni nekada

ko će znati

a ja što vidim ne vidim

što čujem nečujem

i jedino osmehu verujem

da je pravi kad sija iz pogleda.

© Nevena Ugrenović- Iskrica