REKA I LADJAR – Zoran Matić

Видим реку и лађара,
Што чамац злехуди тера,
Он поздрава диже руку,
Чамац ка обали потера.

Али у тмини за леђима,
Светлости јави ми се сена,
Отварају се врата,
Сада светлост тмину ми отера.

Светлост је јака,
Из ње глас ти чујем,
Из светла руку ти наслућујем.

И глас ме зове:
” Не иди с’ њиме ми драги,
За руку ме узми,
Душу њему не можеш дати,
Душа твоја крај мене те чека,
По душу к’ мени се врати.”

И руку у светлости примим,
Не видим чамац ни реку црну,
Не видим лађара са лицем без лица,
Сада видим да ту си,
Сада блиста ти зеница,
Сада нежно ме љубиш,
Сада нема таме, сада кажеш ми:
” Не иди ми драги,
Ти не следи тај пут таме,
Моје усне не могу се љубити саме.”

Зоран Матић
23.10.2004. године
субота, дан 31.