SAM ZA STOLOM – Vlastimir Ćirović

САМ ЗА СТОЛОМ

Горки гутљај застао у грлу,
рука дрхти, сама, на тањиру;
чини ми се да вредности немам,
да сам мртво слово на папиру.

Са друге стране, столица је празна;
на њој треба: Даница да седи…
Мисао моја за њом одлута,
а на столу, вечера се следи.

Суза клизну, низ лице ми врело,
и остави отисак му ледан…
На трен мишљах, да можда сам нисам,
кад осетих додир и болан и чедан.

Суза склизну, заледи се, преста;
од ње остаде мала влажна флека
Слатка варка: исчезну и неста;
док пуста душа, нову сузу чека.

Властимир Ћировић