SAMO GOVORIM – Vlastimir Ćirović

Ова реч изазива смелу,
мисао, понизну истини;
која стреми узвишеном,
првим кораком, из оквира;
испред граница
свакодневнице,
кроз челичне решетке логора.

Зове један народ небески,
са свешћу у облацима мутним;
што увире у пећинске воде.
Народ, скривен од истине,
што га слепи воде;
уморан од пасијег живота
у гробове својих
предака оде …

Моја реч, не тражи да се слуша,
нити воли оргије и похвале;
не стиди се подсмеха
ни прста, нит’ се
радује кад је прва.

Она жели да је само истина:
која буди успаване
и храбри усамљене;
опомиње: успаљене и
уображене,
а идиоте…сматра мртвима.

Моја реч, не зна ништа.
Мисао јој изашла из оквира;
првим кораком у своју празнину,
побегла од лажи
свакодневнице;
у сусрет својој истини.

Моја реч, само се пита,
јер неко то некад мора;
за спас: истине и човека,
за срећу што на небу сија;
сваком ко себи призна,
да можда никад није у праву:
кад’ у име неког другог прича.

Моја реч је, само моја сва;
и само делић мисли ваше,
увек кад кажете да сам у праву;
и кад мислите: да у заблуди лажем.

(C) Властимир Ћировић