San – Ratko Petrović

Sanjao sam svoje svatove,
pod šatorom belim, vesele,
kumove i goste pijane,
al’ tebe… tebe, ne!

I vozio sam se sam, u fijakeru,
na putu iz crkve, preko kaldrme…
Preko trga i staroga mosta.
I dočekaše me,
u kući tvojoj,
tek, k’o običnog gosta!

Staviše me u pročelje stola,
vidoh odma’ da promaših slavlje!
Prošlo je u nemirnom snu, noći već pola,
u besu i jadu sam svom, stiskao uzglavlje.

Vratiše me pod beli šator, prazni!
Napiše me isuviše lako, naivno i brzo,
verov’o sam, da je za sve kriv đavo bezobrazni,
i u snu se okretao, otkrivao, gušio i trz’o.

Al’ bez tebe dušu da ispustim…
Dok mi je tvoja prilika, sve brže bežala,
da je sve samo, san ludi! Taman da izustim!
Budan tek videh, da kraj mene, druga je ležala!

(C) Ratko Petrović