SEĆANJE – Milica Petrović

SEĆANJE

Kad utonem u more svog sećanja
uvek se setim uzaludnog čekanja
kada sam očajnicki voela i patila
i da me ne voli kasno sam shvatila.

Prodje mi jeza kroz celo telo,
jer ono je nekad tebe želelo
uglovi očiju odmah zasjaje,
a ta tuga i danas traje.

Malena suza neumorno pada
jer nema više čemu da se nada,
umrli su snovi, a i deo mene,
ostale su samo stare uspomene.

I ovo sećanje srce mi para,
samo se veća tuga stvara,
kada vratim stranice prošlog života,
sve samo boli, a nigde lepota.

Kao da otvaram kapije pakla
i mirno idem stazama do stakla,
sve me boli, pece i guši
i samo praznina u mojoj duši.

I ovo bolno secanje jos mi neda mira,
ne može otiži na krilima leptira,
još uvek je tu gde je srce moje,
neutešno ceka na poljubce tvoje.

Oziljak je bled, sećanje još sveže
kako vreme prolazi, meni je sve teže,
drahti mi ruka, a telo gori,
sa životom se moja duša bori.

I samo bol me za tebe veže,
koji mi sada srce steze,
Sećanje tinja, vatra se gasi,
samo tvoj dodir može da me spasi.

(C) Milica Petrović – Punija 21