SLAVUJU – Miljojko Milojević

Hej, maleni, sićani…

Zašto lepršas tako žurno
i kucaš u moj prozor niski.
Da li te srdašce boli burno,
kao mene, i znaš da smo bliski?

Pod mojom oronulom strehom
za čim tragaš, tako pomno, nežni…
Za nadama mojim i davnim osmehom,
što ih vetri razvejaše snežni ?

Prinče, s podgrlicom rujnom,

O, molim te ne idi, ja sam srećan bio
kad si gnezdo, kad si nežnu dragu
ispod moje strehe vrelim krilom krio…
Iako sam uklet i prkosim vragu,

vidim i kako ti igra i treperi krilo
i okice divne liju čežnju vrelu…
Kaži, i pesmicom kaži, kako ti je bilo
kod uvelog starca u najlepšem selu.

Istočnice pesme i ljubavnih čari,

Ja znam tvoje plemenite tajne
što ih srce tvoje o potomstvu peva;
sve nemire i strepnje i sve brige bajne,
dok se čedo gaji, i uči o sreći da sneva.

Heruvime strasni aprila i maja,

U rumenoj zori posle vedre noći
molitvu istoči iz zelenog luga
za sreću i nadu u pustoj samoći
za sebe i svoga usamljenog druga.

(C) Miljojko Milojević