SPLAV NABUJALE VRUĆINE – Svetlana Poljak

Poleti tragom otetim od mora
kada te pustim naboranog čela,
čuvaće te svaka moja, napojena tobom, bora.
Jer ja sam ta koja je oblačje kamenovano prela.

Ne bih ti taknula krila:
Ni bez kapi sna, ni spržena u ključaloj krvi,
ni u zabiti osvita gde sam se sakrila
da isčašim beonjače, ni kad me smrvi
Splav nabujale vrućine.

Sanjaću samo da pišem pesmu
koja se zove mnome al’ bolje
od onih što kuju čadjavu česmu
iz koje se lije valcer dobrovolje.

Zvaću je grehom ili prašinom;
Ne vidim zvezde na braniku njive,
i sve što još raste, ide marginom,
žalopojke grle, floskule žive.

Ali ti idi, jer ne znaš šta štiti svirce
koji se ponize pred verom Bogu oplakani
od rulje gospodstva;
Kada se vratiš kradomice,
nećeš znati više ni kako dan dani,
slep od sjaja zlatnoga ropstva.

Spavaću tada kao u tehnici drame;
Skapala od žege, sakupljajući vina
za svanuća, i kada mi to jutro svane;
Ja neću znati da li si to ti,
ružni neprobudjeni sni ili leglo djavolesina.

Preskočicu te ritmom sablazni nevine.

(C) Svetlana Poljak