STARAC – Marko Mihajlović

СТАРАЦ

Старе очи засузе
сваки пут кад видим себе
на улици, на неком ћошку,
на станици…
Сваки пут засузе очи
кад видим себе
у неком дечаку
у неком човеку…

Малена деца
што се играју лоптом,
што их плашим штапом,
беже од мене
кад почнем да вичем

У свакој дечјој игри
видим нас двоје
у маленој деци на улици
видим срећне очи твоје…

Гледам кроз прозор
и сећам се тебе
на кишној улици
смо стајали и смејали се…
И сад пада киша
док гледам кроз прозор
на улици деца трче
и смеју се, праве галаму
буде мој немир, буде ме из сна…
засузе очи кад год их отворим
а деца се разбеже
и уплаше кад год проговорим
јер пада киша у мом срцу,
у мојим очима
кад сетим се тебе,
кад сетим се нас
старост ме боли
јер више не чујем твој глас…

Да си поред мене…
мог’о бих да живим још дуго
да си жива и ти…
и ја бих живео срећно, моја туго…

(C) Марко Михајловић