SUSRET – Mirjana Lukić

Gubiš se
u zelenom polju moga oka
i na trenutak sa sretna.
Po ramenu ti
rasu mi se crna kosa, obuze me seta
a ti,
kao nikad niko
privijaš me na grudi
i sapućeš tiho uz suze i smeh;
,,O bože, kakav to činim greh?
Ne, ona nije moja, ni ja nisam njen,
bože, zašto?” Ruka mi u tvojoj ruci
i jako, sve jače je stežeš
ćutim a htela bih reći;
,,Ne, ne možes za sebe da me vežeš!
Ja nisam tvoja, ti nisi moj.”
Cutim,
a mnogo bih reći htela
al` nije ni važno, važno je da sam te srela
da podelimo par minuta
i proživimo ovaj susret
zamišljan bar hiljadu puta.

Ljubiš me u suze,
nežno privijaš sebi
a ja,
ne, ne mogu da verujem
da se ponos slomio u tebi
da ne spavam, ne sanjam,
da nisi na mene ljut
i da ti je iskreno žao
što birao si pogrešan put.

Na sve što želim znam da bi pristao
i nju,
kao nekad mene izdao
ali…..
poželeh ti samo sreću
jer više od toga ne mogu i neću.
Ne traži od mene da ostanem još malo
jer sve je u ovaj susret stalo
i suze i smeh
i naš greh.
I ne pitaj za sutra, ni ko je kriv
važno je da si tu zdrav i živ
da podelimo osećanja,
podsetimo se na obećanja
i ljubav
koja će večno da živi.
Na prošlost koju smo imali,
budućnost koju smo izgubili.

Poslednje zbogom!!!

(C) Mirajana Lukić