SVUDA PRODJI, GNIONICI DODJI – Marko Lj. Ružičić

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 645
SVUDA PRODJI, GNIONICI DODJI – Marko Lj. Ružičić – Gnionica 2007-11-15 23:17:42

СВУДА ПРОЂИ, ГНИОНИЦИ ДОЂИ

Нова збирка лирских песама Марка Ружичића редак је пример химноспева родној груди и бујичног поетског набоја који су могли бити издушени (из душе изавши) само захваљујући његовој великој љубави према завичајној Гнионици и њеним житељима. Пуна патриотске ватре, прожета убедљивом искреношћу, а обучена у провидну небесноплаву поетску хаљину, ова песмарица, несвакидашње јако опрљена врелином првог мајчиног млека, долази у руке носталгичног земљака у туђини “као мелем на љуту рану”, подсећајући га на исконску законитост човековог бића да се завичај не може никад заборавити, нити пак надокнадити ако се једном изгуби, он се заувек воли, ма колико то у себи покаткад потискивали затекнути неким непријатним или трагичним догађајем у вези с њим.

Ружичићева распеваност разливена је до њене незаустављивости дражењем родног тла, земље првог песниковог јаука и последњег његовог издисаја. У безграничности своје опијености завичајем, песникова душа титра и лелуја “као тужни цветак без игде икога”, цвили и као убога старица без свога одбеглог сина у осами се нечујно утиша, започињући свој јецај као мајка трагично изгубљеног тек рођеног чеда.

Можда су ова поређења и прејака и претешко бреме за плећа једног, у сваком случају даровитог, песника без вишедеценијске прекаљености и сизифовског брушења стихова, али она у свом правом смислу верно одсликавају песниково расположење, које је – да се то после првог читања приметити – скоковито и степенасто, узнесено до даљином изазваног пада у очај из којег га немоћна снага понекад и не може извући, без обзира на врло честе узлете властите опчињености мајчином грудом.

У тренуцима безизлаза, кад песник зна да је његов завичај ратом разрушен, издајом најближих комшија изобличен до непрепознатљивости своје, и опхрван сузама за изгубљеним најближим, Ружичић ипак проналази у својој Гнионици трептаје радости и дечје раздраганости, па читалац на трен затури у блажени заборав све ружне слике и тмурна расположења, враћајући се и сам у његов загрљај, побуђен песмама из ове збирке. Несумњива вредност ове у песмама испољене немерљиве љубави, саткане од песникове поетске ниске, управо је у њеној снази да читаочеве мисли скрене на властити завичај и у њему разбуди стање сасвим извесне наде у коначни повратак њему, макар се то десило и на самом крају земног века.

Цела збирка је испевана у готово обредној посвећености своме завичају. Из стиха у стих, Ружичић хита да ухвати све слике завичаја које је у себи чувао и брижљиво неговао и пренесе их нама бираном поетском речи. Као лептир кад педантно лети с латице на латицу, успут сишући животне сокове, тако и наш песник у свом чулном хоризонту шета од објекта до објекта, сликовито нам дочаравајући њихова својства: од спољашње лепоте, преко унутрашњих особина, до субјективног дивљења и заклињања у свеопште и свевремене њихове вредности, при том – не правећи разлику од тога да ли је предмет његовог занимања златно перо, јулска ноћ, прва љубав, јутро, срце, бистра вода, бразде, цвијетна звона, рана зора, загрљај, благостање, златне кочије, косидба, птичице, родитељска слава, покладе, љето, дјед, страва, загрљај, жалосна врба и трешња, рајска башта, суша, благостање, молитва, праг и огњиште, мир, дјеца, вјечност, дом, хладна ријека, манастир, гнионичка капела, шљивик, брат, кафа и ракија, кумче, орах, Радован Србин, унуче, срце и завичај, бјегство, Наташа, Божић, чобаница, тамбурица, лијепа Нада, фрула, прва љубав, Марков бећарац, Наташа, Анђелија, вјетар, дјечје руке, кућа, Љиљана, син или ћерка.

Посебан утисак који се у нас усељава читајући ову књигу јесте тај да је она, по својој суштини, разговор песника са властитом душом. Ако је само тако доживимо читајући је, у њој ћемо осетити најдубље заводљиве звуке чудесне песничке лире и препознати промукли глас патње, туге и бола. Кад се песник обраћа своме завичају и родној Гнионици, музика и глас су нежни и топли, пуни милине, а кад се јада над судбином свога народа и његовом материјалном опустошењу, они су узнемирени и прозукли, пуни горчине.

Збирка садржи преко 250 песама различитог тематског обруба и неуједначене песничке структуре текста и недоследне версификације, што не само да појачава њену основну црту пуне и праве искрености у којој је патриотско осећање доминантно својом јарком црвеном бојом, него песмарици даје и једну сасвим људску ноту прекора да се то што се десило српском народу, па ако хоћемо и посебно са песниковим крајем, никада више не понови ни на једном месту у свету. Онолико колико му је песнички таленат подарио а напоран рад и молитвама призвано божанско надахнуће помогло, Ружичић своје стихове сенчи и глача не би ли они достигли ступањ самозадовољног звона кућног огњишта и никад заборављене благоте и неспутаног узбуђења у ишчекивању Божића, Ускрса или крсне славе уз његову ватру. У песми “Родитељска слава” свечано се дочекује Богоносац свети Игњатија,

Основно осећање које се као непрекинута нит провлачи готово кроз сваку песму јесте носталгија, која као каква неман вреба свакога у туђини. У песми “Задња строфа” можда су и најизраженија осећања прожета носталгијом за родним крајем:

Време је прошло у странствовању, раду и тузи. А радост је долазила са рођењем детета, крштењем, венчањем… Најбоље године и снагу продали смо за “ситна материјална задовољства”, улепшавајући туђи завичај, а запуштајући нашу “богату сиротињу”. Ружичић нас хипнотише немерљивом количином љубави и симпатија, али и самооптужујућим мислима о властитом немару кад је реч о завичају, његовим врлинама и манама, пркосима који судбински и ненадано долазе, али и заносима који последично из тога происходе. Има ли шта лепше од свога завичаја, поручује нам песник. Он је омеђен својом заслепљеношћу Гнионицом, из које црпи потребну снагу, која није само прометејска ватра, у изворном смислу речи, него и исконска благодат, дата људима од самог Господа Бога. Однос песника према самој земљи и њеној природи је антејски, поклонички и заштитнички. У наручју својих набујалих родољубивих осећања, Ружичић се узноси до највиших људских вредности, оних на којима почива свет што је саздан од љубави према Богу, истини, правди, лепом, добром. Многе песме носе поруку љубави коју песник стално наговештава и упозорава нас на то да је с њом једини могућни начин живота и везе међу људима, као и повезаности човека и Бога. Рекли бисмо и то да је вредност ове збирке управо и у потпуној откривености самог песника који воли живот, људе, родбину, пријатеље, жену и децу, родитеље, свој завичај и све у њему: од мириса биља до врлетних планинских висова. Нико не може остати равнодушан читајући ове песме, јер ћемо у многим од њих наћи обрисе песникове душе која пред нас излази у блиставој анђеоској одежди.

Најјаче песниково оружје нису ни риме, ни слик, нити версификација или метафоре, већ искреност његових осећања. Његово чувство је препознатљиво и ухватљиво после неколико прочитаних песама. Оно нас заробљава, од њега нити се можемо сакрити, нити од њега побећи, што у њега више урањамо дуже ћемо уживати.

У данашњем свету се брзо живи, брзо сазнаје, брзо учи, све је брзо, па осећања која избијају из Ружичићевих стихова делују помало застарело, непримамљиво за нове нараштаје, што није минус овом песништву, напротив – зато што у себи носи окрепљујућу наду у то да није све изгубљено и да ће човек, кад-тад, морати почети да се враћа природи, завичају и вери својих отаца, доказаним вредностима. Ова поезија тражи од нас да застанемо, не јуримо, погледамо и лево и десно, а онда одаберемо духовни хоризонт свога будућег живота. Ако макар и за трунчицу скренемо свој животни компас према оном што нам нуди ова књига, добили смо много, јер то значи да нас је придобила за себе , али и ми смо њу зграбили и притиснули на срце своје, продубљујући наше размишљање о властитим коренима и смислу битисања. У томе лежи чудесна моћ речи и замамност песничких порука.