TEŽINE – Branka Korać

Igrala sam se
speleologa duše
u prostorima bez vremena
i u vremenu bez prostora
dosao si iz moje tame
obrušavajući se
punom težinom sveta
pre i posle potopa mužu moj,
rekoh ti sinoć,
volim te…
ali ujutru,
setih se kako sam te
iz mojih rebrastih snova vajala
i kada je tvoj dah
u mome počivao
razumela sam,
još strašnije od voljenja
je biti jedno drugom
životna presuda
jača od nas,
šifra od početka vremena
gde isprepletane aminokiseline,
ti krhki nosači hromozoma
mešaju snove
kao osnovne boje sa malo znoja,
malo slobodne volje,
malo lutanja,
malo kajanja
i malo sjaja ove lampe
što je do zore
protiv strahova gorela

i obećah ti,
jedino za čime ti čezneš
a nemoguće za ženu
koja je stalno
na putu
izmedju sunca,
meseca i očaja:
dete.

(C) Branka Korać