SASVIM OBIČNA PESMA – Gordana Knezević

SASVIM OBIČNA PESMA

Kroz moje tajne rije gladno čekanje,
snove mi iskidala iskušenja
pod jastukom,
i hoću nešto, ili nekog,
a ne znam jesam li dovoljno
spremna da priznam
da sve što želim
negde iza mene pustoši vreme.

Otvaram vrata za dolazak stranca
i sve se više laži slilo u reku
preko mojih dlanova,
gasim svetlo da me
ne prepozna istina
i kradem ko prosjak
rezerve nepotpune nežnosti.

Lovim leptire
kroz izmaglicu trenutka,
osujećena u nameri
da stvorim nešto
ozbiljno i trajno
po čemu će me pamtiti,
dok bez imalo straha
ulećem u ludilo dodira.

I još uvek umem
zaustaviti misao da me ne otkrije,
preskačem po dve stepenice
rizikujući da slomim vrat,
i lutam za nečim
što sam naslutila jednom,
dok još nisam znala
stati i ostati.

Noći mi se pretvaraju
u pijane mesečare,
razapete na struku
poslednjeg drhtaja aprila,
i neki nepotrebni oblaci
kroz krik lastavice na topoli.

Hvatam odlomke ćutanja
i beležim ih
u memoriju
svojih strahova.

(C) Gordana Knezević