U POSTELJI SUZA – Vlastimir Ćirović

Голема чежња за мушком руком,
и неми бол у души сетној;
и питање, што мори, само једно:
у згаженој, речи заветној.

Мисао лута по немој ноћи,
немир душу почиње стезати;
кад једном срце, љубав причести,
ништа га не може у окове везати.

Што је тужна ова ноћ:
што патњу, својом тамом скрива;
твоје се срце са мислима рве,
док усамљена душа сузе излива.

Једног трена: скамени се постеља;
поред тебе беше, само човекова сена…
Ти си морала љубав да одглумиш,
и да постанеш уробљена жена.

Шта чинити? Куда поћи?
Питала си зидове хладне;
има ли излаза из беспућа…И понора?
Кад овака ноћ поново падне.

А мами те, мами жеља:
да ти пружи што ти дадох ја;
та сенка избледелог човека,
не може никад, мене, да ти да.

Пред зору си заспала тихим сном,
на јастуку мокром од суза…
Јецај се чуо, у зраку од Сунца,
над мирисом мојих, устајалих ружа.

(C) Властимир Ћировић