ZEMLJA SNOVA – Marko Lj. Ružičić GNIONICA

ЗЕМЉА СНОВА – Предговор за другу
књигу Марка Љ. Ружичића

Марко Љ. Ружичић је својим књигама поезије попунио, рекли бисмо, једну празнину у песништву српског расејања. Он је као изразити лирик пропевао изван границе Матице пуним срцем лирског искреног, озареног, певања. Истовремено, његова лирика из прве књиге Село моје мој ђердане долази у другој песничкој збирци Једна ријеч до значајног мисаоног претапања. Но, свеједно, повремена мисаоност, исто тако и интима његовог певања, остаје и у овој збирци песама за децу – у водама „чиете“, непатворене лиричности. Оне лиричности која је, као што смо већ нагласили, пишући о овом оригиналмом песнику, често небрижљива према крајњој дотераности слика и риме, као да у повременим неравниама у версификацији жели да истакне оно главно и једино што њу, лирику, краси – искреност и снагу доживљеног.

Ту искреност и ту снагу доживљеног читалац, у овом случају претежно наш подмладак, ће такође осетити и у овој првој Ружичићевој књизи поезије за децу. Песник Ружичић, зна као родитељ, шта децу највише заокупља, које су прве дјечје симпатије. То су, наравно, животиње, посебно оне доступне оку детета већ са кућног прага. Дакле, кока, патка, лептири, маца, рибице, итд.

Ове своје песме за децу песник иначе помпозно најављује, а у том иронично високопарном најављивању скривена је намера да се деци читаоцима приђе искрено. Та уводна песма је и програматска. Ево те песме.

ЗЛАТНО ПЕРО

Узех моје златно перо
и мастило плаве боје
да запишем из дјетињства
успомене драге моје.

У дјетињству слушао сам
старих људи мудре приче
у дворишту како крава
за телетом својим риче.

А увече поред лампе
весело им свима лице
сједили су до поноћи
и причали старе приче.

Дјевојке из села мога
уз преслицу све су преле
од предива чарапе су
и џемпере топле плеле.

И ја као дјечак мали
сједио сам и слушао
што посијела више нама
и сад ми је јако жао.

Важно је још истаћи да ове песме за децу могу бити и песме за одрасле. Упаво њихова распевана лиричност погодује да се успостави та природна веза – тако ће деца читати и декламовати родитељима, а родитељи својој деци најлепша остварења ове збирке.

Ова веза одраслих и деце функционише и у некој врсти „породичне радионице“ управо у томе што песник Марко Љ. Ружичић добија помоћ од своје деце, као и деце рођака у њиховом ликовном обликовању песама ове својеврсне збирке. Деца у овом случају не цртају плодове своје маште, она добијају подстицај и узорке из поједниних поетичних захвата песника, као што су на пример случајеви у изванредно успелим поетичностима Двије глисте, Прољеће и Наслована страна (Сандра Ружичић), Дјед, (Тања Ружичић), Снијег, Осми март, (Сања Ружичић), Два пужа, (Сузана Ружичић), итд.

Очигледна је тако и богата инспирација за бриљантан цртеж Сандре Ружичић, јер је и песма тате, песника Марка Љ. Ружичића, Двије глисте изванредна, управо лафонтеновски хуморна и реско сатирична. Можда оваква сарадња може бити пример за ширу сарадњу деце у школи са песницима, било да цртежом поткрепљују песму или пак да датом цртежу сами стварају стиове. Ова збирка дечје поезије је свакако и у томе погледу подстицајна. Марко Љ. Ружичић, песник, лирик и трагалац би, могуће је, и овом својом првом збирком дечјих песама учинио пионирски подухват тиме, тиме што, почев у књигу своје породице ствара заједничку стваралачку радионицу деце и одраслих.

У Београду, 2000. г.
Радомир Смиљанић