PRVI GREH – Pesma nedelje jul 2007 – Saša Milivojev

Istok… Postojim…
Stojim, sleđen u ukletom hramu,
u ruci držim crnu vranu.

Lije se krv niz freske,
boli teške, sveci plaču,
zidine jauču kao eho prošlosti.

Magla ispred svetog oltara,
sve je pusto kao Sahara,
srce mi se razara.
Sve je crno, jedino gore sto blista je
samo polovina nevinog Isusa Hrista.

Postojim…
Stojim, sleđen…
Gresnom krvlju se dojim.
Krećem na Zapad
u Katedralu na napad,
hraneći stado pesmama.

I tamo nalazim isto,
sebe kako stojim, sleđen…
Od promuklog zvuka orgulja se bojim,
ali kad postojim ne želim da dozvolim
da jedno bude na dve strane sveta,
sudbina i dalje ukleta.

Stojim, pevam u horu tužnu pesmu,
sleđen kao u šumi divlji kesten.

Nemoćan… Stojim, sleđen.
Ja, tamo gde se Sunce radja
i ja ovde- praznina.
Nemam kud!,
razapnite i mene
bez poslednjeg gutljaja vina.

(C) Saša Milivojev