ŽAL – Svetlana Poljak

Žao bi mi bilo kada bih umrla
a da ne vidim
radjanje svetova iz apsoluta
da ne odgajim u pogledu tvome
masline crne
pre nego me Sol niger proguta
na kraju starog, prašnjavog ,
seoskog puta Ja molim za život pun kao oko
neću da pojem sa velikim ništa
u kući kosmičke strasti znojem
hoću da ronim duboko i rojim
efemeride
u najmanjem kvantu vremena
izmedju Ozirisa i Izide

Srećna da nisam sreće bi bilo u meni
u kamenu, na papiru,
u Bibliji, u Psaltiru
i dok njušim tajnu Svetog Grala
hoću na miru tu kap
kada budem pala
da se izlije u bujicu, u more
pa srećom u samoću i stih

Sav trud i nagon zlih
rešava sotoninu zagonetku
A meni omiljeo zakon Gospodnji
omiljeo mi ti
Ti si mi sve ON mi je svja
ponjava gola i lek kadiceja

Daj malo ironije u tu romantiku
da se dvoglavi i vonjavi smire
zaspi k’o huka na mome krilu
dok nam se vezu muslinom vene
da žalim ljubav što umire
kada umesto crnih porodi
masline zelene

(C) Svetlana Poljak