Сред Србије мртве главе саде,
међ божуре ко што су и прије;
глог најежен, зора посечена,
Вилин Коњиц храмље у опанку.
Њиву плоде чемером и сузом,
чемериком и ране видају;
порушише гробове ђедова,
Светом Пољу сад срце чупају.
Велика једна сеоба страшна,
увек на ивици паклене провалије;
тамо где хрле боље бити неће,
последњи за прве пале свеће.
Занемела звона Раванице,
нема звука са торња Звечана;
јадиковка јечи из Дечана,
туга српску Цркву овенчала.
Сунце хлеб на златну парчад ломи,
из цркава псалми отицања;
Грачаница ено је лелече,
посрнулом Србљу дошло вече.
Богомоље постадоше ране,
гаврани се нафорама хране;
па преклињем Бога да нас споји
златну парчад хлеба насушнога,
земља неће моћи да изброји.
Оста божур, на Косову зјапи;
из крви је српске поникао,
без ратара у вис изникао.
Јеца божур Сунцу у зеницу,
посрнуло Србље он дозива;
на огњишта да се врате Срби,
крај божура брат брата да љуби.
© Бранко Мијатовић