OGNJIŠTE – Jovica N. Đorđević

Loading

OGNJIŠTE

Crne ale razjapile usta,
međ’ vlastelom zlobu posejaše,
da ravnica sad postane pusta,
da poruše svetinje nam naše.

Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.

Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
ne mareći koliko me vređa.

Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.

Pa mač pravde međ’ ruke mi meći,
blagoslovi svoje grešno stado,
nek božuri cvetaju u sreći,
nek iznikne novo seme mlado.

Da poletim preko Belog Drima,
gde knez Lazar na oblaku jezdi,
svetim mačem da pokažem svima,
gde se Srbin na Kosovu gnezdi.

Neka trube tad najave slavlje,
i sva zvona Visokih Dečana,
da se kući vrati pravoslavlje,
da zaceli ta duboka rana.

Zubima ću korov očistiti,
međ’ čeljusti položiću glavu,
zauvek ću majko srećan biti,
što se borih za Kosova slavu.


Autor:
© Jovica N. Đorđević, Negotin
Za drugi vidovdanski konkurs.

Kategorija odrasli.

 

Оставите одговор

Your email address will not be published.